Hitovi kao što su Splinter Cell i Metal Gear Solid bezmalo su zacementirali postulate tehno-triler šunjalačkog žanra. Kada su u pitanju razvojni timovi u našem komšiluku, obično s manjkom iskustva, nikad nije na odmet preuzeti poneku smernicu od uspešnih prethodnika. Ključ kvaliteta često leži u detaljima, što je lekcija koju poljski studio Metropolis Software očigledno još nije usvojio. Gorky Zero predstavlja potpuni derivat dve pomenute igre, skup nasumično preuzetih elemenata čiji zbir vredi manje od pojedinačnih sastojaka.

Sivi krajolici bivšeg SSSR-a uvek mogu da nanovo posluže kao poprište za zloupotrebu neke paklene zaostavštine hladnog rata – u ovom slučaju, tajnih vladinih eksperimenata s ispiranjem mozga u cilju „zombifikovanja” individue. Projekat dopada u ruke ukrajinskih terorista koji ovu tehnologiju nameravaju da iskoriste za stvaranje armije poslušnih kamikaza. To je barem verzija koju na početku igre serviraju vašem alter-egu, poručniku Koulu. On biva poslat da neutrališe novonastalu pretnju, ali situacija ubrzo prerasta okvire rutinskog i više nije jasno ko je na čijoj strani.

Za igru koja se deklariše kao taktička šunjalica, Gorky Zero sadrži prilično nerazrađen sistem detekcije. Senke ne igraju nikakvu ulogu kod kamuflaže vašeg lika. Sve se svodi na direktan line-of-sight neprijateljskih vojnika, kao i na količinu buke koju vaši koraci proizvode. Budući da se u zatvorenim prostorijama čuje svaki vaš pokret osim izuzetno sporog šunjanja, bićete primorani da dobar deo igre propužete tempom bliskim sušenju farbe.

U zavisnosti od načina kretanja smenjuju se dva (jednako neadekvatna) pogleda, iz ptičje perspektive i preko ramena. U oba slučaja ciljanje predstavlja krajnje nasumičnu rabotu, tako da nikada ne možete biti sigurni hoćete li uopšte pogoditi protivnika. Na svu sreću, nadljudski sluh vojnika očigledno ne obuhvata paljbu vatrenog oružja – neretko promašaj na centimetar od nečijeg uha neće izazvati nikakvu reakciju. O nekakvoj šunjalačkoj ezoteriji u vidu ekspertnog lomljenja vratova nema ni reči, pošto se Koul oslanja isključivo na metodu metka u potiljak.

Igra se prostire na osam velikih nivoa, koji obuhvataju sve standardne lokacije zacrtane za ovakav tip igre. Vojne baze, tajne laboratorije i industrijska postrojenja smenjuju se prema očekivanom redosledu. Ovo samo po sebi ne bi bio problem da nije generičkog dizajna koji uspešno izbegava bilo kakvu potencijalnu upečatljivost kod ionako monotonih okruženja. Poslednje čavle kod prezentacije zakiva grafički engine čiji se vizuelni domet ne uzdiže iznad prošlogodišnjeg proseka.

Đorđe NAGULOV