Forgotten Realms: Demon Stone je tipična akciona pseudorolplej krljačina kakve se standardno sreću na konzolama. U ovom slučaju to ne izaziva mrke poglede jer je PC port igre originalno razvijane za Playstation 2 i Xbox ispao relativno dobar, koherentan i fokusiran proizvod, uz svega nekoliko manjkavosti koje se po prirodi stvari nisu mogle izbeći, a standardno su vezane za sistem kontrole i nedovoljno ispeglanu grafiku.

Ako ste igrali Lord of The Rings: The Two Towers i svideo vam se, onda će vam ovo leći kao komad zaher torte posle svinjskog rebra. Sve je isto ili veoma slično, što je potpuno razumljivo imajući u vidu da je obe igre razvio Stormfront Studios. Njihov patentirani sistem tročlanih ekipa u klaustrofobičnim okruženjima i sa morem protivnika ovde funkcioniše još bolje nego u prethodnom slučaju, čineći igru simpatičnim soft/hard-core iskustvom za igrače brzih refleksa.

Igra je laka za navikavanje, ali teška za savlađivanje: sve što je potrebno da znate o vođenju likova, komboima, superpotezima i magijama da se savladati već na prvom nivou igre. Uspešno korišćenje stečenih saznanja je sasvim druga priča: igra vrlo brzo postaje veoma teška, a stepen izazova na kraju kampanje dostiže galaktičko-frustrirajuće razmere, pogotovo ako igrate kombinacijom miša i tastature. Ako ne posedujete dobar analogni gamepad, predlažemo da oko igre napravite luping i zaboravite da ste je ikada videli. Sistem kontrole je kristalno jasan, ali zahteva više tastera nego što prosečan igrač ima prstiju, tako da tastatura i miš otpadaju kao smisleni kontrolni medij. Ovo je uobičajeni problem kod konzolnih portova, ali je ovde, zbog težine igre i potrebe za munjevitim reakcijama, bar duplo više prisutan.

Za jednu AD&D igru, Forgotten Realms: Demon Stone naoko ima maksimalni pedigre iz jednog bitnog razloga: scenario i skriptove je pisao R. A. Salvatore, literarni mag dotičnog univerzuma, čovek koji je izmislio Drizzta Do’Urdena i čije knjige guta i mainstream publika... Ovo je čist marketing jer forma igre ne podrazumeva dovoljnu količinu sadržaja koja bi zaista pokazala kvalitet pisca. U jednom Baldur’s Gateu, sa hiljadama linija dijaloga i dugačkim storilajnom čovek bi se mogao razmahati, ali pošto Demon Stone ima skript koji može da stane na jednu stranu A4 formata, priču je mogao smisliti bilo ko. Drugi bitan „celebrity” talenat je Patrik Stjuart (Žan Luk Pikar) u ulozi čarobnjaka Kelbena „Blackstaffa”, koji figuriše kao narator u uvodu i NPC u nekoliko filmića u igri. On je standardno dobar, ali od kapetana Enterprajza niko ni ne očekuje manje.

Igra se sastoji od deset chaptera, tj. linearnih nivoa na kojima ćete n-ti put spasavati ubogi Faerun od garantovanog uništenja. It goes like this: Cireka, generalica rase Githyankia, i Ygorl, lord svih Slaadova (protivnici posle čije likvidacije vam ostaje jezik u Neverwinter Nightsu), već milenijumima se bore oko prvenstva invazije na Faerun. Jednom zgodom, Kelben „Blackstaff” nailazi na simpatični par uhvaćen u klinč i odlučuje da ih zarobi u Demon Stone, kristal u kojem će njihove esencije biti zaključane, a armije će ostati obezglavljene i bezopasne. Čini se da je svet kakav poznajemo ponovo siguran... No, surovom igrom sudbine i mentalnom manipulacijom demoni bivaju oslobođeni, a tri heroja odgovorna za to se zaklinju (svojim paganskim bogovima) da će ih ponovo „kristalisati”.

Naši junaci su poster-boys (and girl) za konfekcijske AD&D junake: Ranek the fighter, Zhai the rogue & Ilius the wizard jedno drugoga nadopunjuju u borbi, koristeći imanentne sposobnosti dotičnih klasa. Tokom kampanje ćete saznati ponešto i o njihovim šarmantnim karakterima, prvenstveno kroz skriptovane sekvence prošarane dijalozima. Na jednom nivou ćete igrati i u ulozi Drizzta, koga posle Menzoberranzana (davnog PC rolpleja) nikada nismo direktno vodili (u Baldur’s Gateu je imao samo epizodnu ulogu).

Način igranja je prilično jednostavan, a nivoi su linearni u potpunom smislu te reči: imate jednu stazu koju je potrebno preći od početka do kraja, ubiti sve što niste vi i (povremeno) saseći ponekog boss protivnika. U borbi učestvuje sve troje likova, ali u jednom trenutku možete kontrolisati samo jednog, dok ostale (prilično uspešno, mada pomalo defanzivno) vodi AI. Ranek je logično najlakši za igranje: ima najjači melee napad, može da primi najviše udaraca... Half-Drow elfica Zhai je rogue, nije tako ubojita u direktnom sudaru, ali može da se sakrije u senku, na trenutak postane nevidljiva i većinu protivnika stealth prekolje jednim potezom. Ilius nije baš podesan za face-to-face čekićanje na bliskom odstojanju, ali su mu daljinske magije glavni adut (za razliku od prva dva lika, njemu municija za „ranged” napad ne nestaje). Između svakog nivoa, iskustvo stečeno u borbi i zlato koje ste osvojili (dodeljeno ili ekstra pronađeno) možete investirati u kupovinu dodatnih osobina, oklopa, oružja ili specijalnih predmeta. Poenta rolpleja se ipak pomalo gubi jer ćete već blizu kraja igre kupiti sve što je na prodaju, odlazeći u finiš protiv Ygorla maksimalno nabudženi.

Miodrag KUZMANOVIĆ