Dobrodošli u fiktivni svet osamdesetih godina prošlog veka, kada su policajci vozili ferarije i nosili Armani odela s naramenicama (Miroslav Ilić style). Čitaoci sigurno znaju popularnu TV seriju „Poroci Majamija” koja je u vreme premijernog emitovanja proslavila Dona Džonsona i Filipa Majkla Tomasa.Priča prati njujorkškog detektiva Rika Tabza koji dolazi u Majami u potrazi za Kalderonom, narko-bosom odgovornim za smrt njegovog brata. Tabz u Majamiju sreće detektiva Sonija Kroketa, a iza smrti njegovog partnera takođe stoji Kalderon. Nakon inicijalnog neslaganja, Kroket i Tabz postaju partneri i kreću za Kalderonom. Igra počinje otprilike ovde, ali nije jasno tačno gde pošto je uvod mizeran, a priča se brzinom sitog lenjivca odmotava kroz šesnaest misija prepucavanja s plaćenicima narko-kartela. Celu igru prati zagušljiva atmosfera propuštenih prilika. Na primer, fanove serije obradovaće popularna muzika Jana Hamera, no, umesto da počne neka vrsta špice, tu je samo statični ekran sa „Miami Vice” logom ispisanim preko morskih talasa. Kada započnete igru, sledi uvod od cele četiri rečenice sa katastrofalnom in-engine sekvencom od neverovatnih petnaest sekundi. Ipak, pravi košmar počinje kada se nađete licem u lice sa zastarelim 3D modelom Sonija Kroketa.Nakon svih ovih godina konvertovanja konzolnih akcionih igara na PC platformu, čovek bi pomislio da su dizajneri igara polako naučili šta funkcioniše, a šta ne. Na veliku žalost fanova serije i potencijalnih igrača, u Atomic Planetu rešili su da na najviši vrh planine retardiranosti pobodu baš zastavicu svog razvojnog tima. Naime, kontrole i izvođenje su čista agonija. Kretanje se vrši preko tastature i relativno je u odnosu na kameru (što je samo po sebi problem i zahteva vreme za navikavanje). S druge strane, kamerom se upravlja pomoću miša, ali čak i kada podesite osetljivost miša na minimum, to je i dalje prebrzo i neprecizno. Prosto čovek poželi automatizovanu (ne)inteligentnu kameru – lakše bi bilo. Kao da sumanute kontrole i kamera nisu dovoljne, tu je i neshvatljiv princip sukobljavanja s protivnicima. Kada se približite neprijatelju, desnim tasterom miša zauzimate gard, a igra automatski nišani najbližu metu. To što je meta iza nekog zaklona ili uopšte nije kadrirana na ekranu kao da nije važno, kao ni činjenica da postoji još neki protivnik, malo udaljeniji, ali van zaklona, a puni vas olovom. Funny moment: sve ove stvari zapravo ne otežavaju igru jer su inteligencija i saradnja među protivnicima minorne. Tako se sve svodi na sledeću proceduru: ustanovi gde ti je protivnik, trči ka njemu što kraćim putem uz neizbežno „igranje” s kamerom, kada nema prepreke između tebe i protivnika, klikći levim tasterom miša što brže, nađi zaklon i sačekaj da se zdravlje tvog lika automatski popuni, ponavljaj ovo do kraja nivoa. Naravno, postoje ključevi koje treba da skupite i prekidači koje morate da pritisnete, no to ne umanjuje suvu linearnost i monotoniju koja prati svaki nivo. Možete voditi i Tabza i Kroketa, ali, pogađate, razlike među njima nema. Doduše, vidljiva je razlika u fizičkom izgledu – igra ipak nije toliko loša da ih predstavlja kao svetleće kvadrate. Svaki od njih ima i drugačije osnovno oružje, ali zbog pomenutog sistema borbe nije bitno šta nosite, sve dok ne pucate u zid. Kroket nosi svoj Bren Ten, a Tabz sačmaru. Pored osnovnog oružja možete da pokupite i ono što ostane od palih protivnika, no to tek minimalno utiče na igru. Čemu arsenal od desetak vrsta oružja kojima se troši municija, ako već imate jako osnovno oružje s beskonačnom zalihom džebane? Na konto zvuka bi moglo da se pripiše nekoliko pozitivnih poena, ne samo zbog slavnog soundtracka, već zbog toga što su zvučni efekti veoma dobro urađeni. Tako je vrlo dobro prenesen karakterističan zvuk Kroketovog Bren Tena (koji je, pak, karakterističan za osamdesete). Zašto ova igra uopšte postoji? Možemo samo da nagađamo. Možda kao uvertira igranom filmu koji će za godinu-dve doći u bioskope, a u kojem će Kroketa i Tabza glumiti Kolin Farel i Džejmi Foks... Dragan KOSOVAC | | |
