Žive do 70 godina, imaju tri para očnih kapaka i kolena koja se savijaju prema napred, u punom trku razvijaju 60 km/h i, premda imaju krila, ne mogu da lete. Ne, nije reč o članovima naše redakcije (premda je sličnost frapantna), već o nojevima, simpatičnim ptičurinama iz tropskih krajeva koje, suprotno uvreženom mišljenju, ne zabijaju glavu u pesak. Ova ljupka živina inspirisala je programere ruskog studija Geleos da naprave jednostavnu trkačku igru u kojoj glavnu ulogu tumače upravo najveće ptice na planeti.

Ostrich Runner (Turbo Strauss na nemačkom govornom području) je komična igra koja u osnovi ima bizarnu pričicu o ćaknutom profesoru koji je naumio da kidnapuje jaja nojeva, izleže ih i od pilića stvori armiju nepobedivih ratnika koji će pokoriti svet. Zaokupljen krađom, blentavi profesor nije primetio rupu u torbi kroz koju su jaja u transportu ispadala, ostavljajući trag odraslim nojevima koji treba da izbave podmladak iz ruku luckastog profe. Igra se sastoji od niza trkačkih etapa koje su smeštene u različito okruženje, od gostoljubivog seoceta do jezivo hladnih polarnih predela. Staze su konstruisane tako da imaju veliki broj krivina, statičnih i promenljivih prepreka koje se pojavljuju iznenada i stavljaju reflekse na ozbiljnu probu. Trka počinje s grupom nojeva na startnoj liniji, koji će se po označenom startu uputiti punim trkom unapred, ne vodeći pri tom mnogo računa o drugim trkačima i preprekama. Kada većina nojeva sa starta uspori ili posustane, ostaje onaj kojim upravlja igrač. Njegov zadatak je da trku „odvoza” u što kraćem roku i da pri tom sakupi potreban broj jaja i drugih dodataka.

Čitava igra je urađena u stilu crtanog filma: grafika nije naročito detaljna, ali je izrazito koloritna i neodoljivo podseća na pejsaže koji su korišćeni u legendarnim crtaćima o Peri kojotu i Ptici-trkačici, šarmantnom tandemu koji je uvek rado viđen gost na ekranima naših TV aparata. Kontrolni sistem je krajnje jednostavan – svodi se na četiri tastera za promenu pravca i taster za skok. Kamera je postavljena iza leđa noja i dobro pokriva stazu, osim u oštrim krivinama i na usponima, kada preglednost spada na nulu. U početku, vožnje su prilično lake, da bi na kasnijim nivoima igra postala prilično teška i naročito zahtevna po pitanju brzih refleksa i dobrog pamćenja rasporeda prepreka. Najviše poteškoća zadaje dobro tempiranje skokova, budući da je za dobar skok potrebno pritisnuti taster nekoliko metara pre nego što se noj nađe pred preprekom. Osim režima za jednog igrača, postoji i mod u kojem se takmiči više njih, preko LAN konekcije ili na istom računaru, na podeljenom ekranu. Takvi direktni dueli su naročito interesantni i u njima leži najveća draž ove igre.

Gradimir JOKSIMOVIĆ