Posle neuobičajeno mnogo peripetija i polugodišnjeg odlaganja, PC verzija BloodRaynea 2 ovih dana konačno je puštena u prodaju. Čovek bi očekivao da je vreme koje je proteklo između konzolne i računarske verzije utrošeno na dodatnu optimizaciju igre i prevazilaženje koncepta pukog porta, ali finalni rezultat ima potpuno suprotan predznak. „Naš” Blood- Rayne 2, za razliku od Xbox i PS/2 varijanti, pati od dva ozbiljna i nekoliko minornih problema. Nedostaci vizuelne i kontrolne prirode, koji se po prirodi stvari nisu osetili na konzolama, ovde zaista i vidljivo smetaju. No, o tome malo kasnije.

Pedeset godina posle obračuna s mutiranim i vampirizovanim nacistima i likvidacije svog vampirskog oca, Rayne i dalje troši svoje slobodno vreme na lov i eliminaciju svoje punokrvne polubraće. Budući da je samo poluvampir (tj, dhampir), Rayne, kao i Blade, „ima svu njihovu snagu, ali nijednu od njihovih slabosti”, osim obične vode koja je i za nju smrtonosna. Dalju sličnost sa famoznim Daywalkerom primećujemo kod priče, koja prilično podseća na prvi deo filmske trilogije. Vampirska nacija je konačno rešila da izađe iz ilegale putem eliminacije najvećeg problema: dnevne svetlosti. Ostvarenje njihovih snova o nesputanoj šetnji zemaljskim šarom jeste Shroud, supstanca koja bi trebalo da prekrije nebo i UV zrake očisti od smrtonosnih atributa za vampire, stvarajući totalnu distopiju za jadno čovečanstvo. Dalji razvoj priče je, što bi rekli Anglosaksonci, prilično straightforward: gomila linearnih i krvavih nivoa na kojima naša heroina, uz malu pomoć asistenta iz Brimstone societya (sećamo ih se iz prvog dela), otkriva komad po komad dijabolične slagalice, eliminišući usput vagone prirodnih i natprirodnih protivnika.

Neko je pomenuo krvavost nivoa? O da, BloodRayne 2 je, ako izuzmemo banalni Postal 2, jedna od najkrvavijih igara ikad. Seeing is believing: borbeni komboi i desetine načina za violentnu mutilaciju jadnika koji vam stoje na putu po našem mišljenju zaslužuju W umesto M rejtinga koji sija sa kutije. Iako je arsenal koji Rayne nosi ovoga puta smanjen, potezi koje izvodite korišćenjem podlaktnih sečiva kvantitativno su veoma usložnjeni. Posle eliminacije svakog mini-bosa, Rayne stiče novi kombo, poboljšavanje postojeće specijalne sposobnosti ili neko od drugih unapređenja, što znači da ćete igru završiti sa zaista impresivnim arsenalom pokreta. Ovo, na žalost PC korisnika koji ne poseduju dvostruki analogni gamepad, podrazumeva kraaajnje neudobno igračko iskustvo. Za razliku od, na primer, autora svih nastavaka Splinter Cella koji su zagrejali stolicu radi kontrolne optimizacije za miš i tastaturu, Terminal Reality je ovaj deo razvojnog procesa najblaže rečeno smandrljao.

Kao što rekosmo, modifikacije gameplaya u odnosu na prvi deo igre mahom se tiču arsenala i sistema kontrole. Umesto vatrenog oružja potrošnog karaktera, Rayne sada koristi samo jedan primerak projektilskog naoružanja. „Karpatski zmajevi”, specijalni par pištolja koji se pune krvlju protivnika, deluju pomalo bledo u poređenju sa smrtonosnošću sečiva za blisku borbu, a da ne govorimo o činjenici da po utrošku municije počinju da troše vašu krv, to jest da vam prazne liniju energije (što u žaru borbe i napucavanja možete i da ne primetite). Punite ih na istom izvoru kao i zdravlje: naskakanjem na protivnika i zabadanjem vrhova u vratne žile (što izgleda gore nego što zvuči). Novost u odnosu na BloodRayne (prvi) tiče se protivnika naoružanih toljagom ili sličnim dvoručnim hladnim oružjem: ako poželite da se „nahranite” njima, prvo im morate izbiti hardver iz ruku. Dalja gameplay novost tiče se prilično glupih „killing puzzles”, to jest potrebe za otvaranjem prolaza u okviru nivoa putem ubacivanja protivnika u odgovarajuću terensku prepreku. Na primer, da biste otvorili prolaz u klanicu na trećem nivou igre, protivnike morate hvatati harpun-lancem (funkcioniše isto kao u kecu) i ubacivati ih u kamion gradske čistoće koji zaklanja ulaz. Posle određenog broja tela koja završe u kamionu, on eksplodira (!) i pravi prolaz. Ista priča važi i za odžak na prvom, ventilator na drugom, vodene pumpe na petom nivou... Svi eksplodiraju kad ih napunite telima, što je krajnje glupo, neuverljivo i smarajuće. Nažalost, svaki nivo igre ima jednu ili dve zanimacije ovog tipa.

Grafički dometi igre zaista nisu ništa o čemu bi trebalo pisati kući. Sem vrlo dobre animacije, dizajn nivoa, teksture i globalni kvalitet grafike zaista ne iskaču iz totalnog proseka. Problemi sa clippingom i rupe u teksturama su novost u PC verziji i zajedno sa prebrzom kamerom (tj. prebrzom i dezorijentišućom promenom perspektive) donekle srozavaju ukupni kvalitet doživljaja.

BloodRayne 2 je za jedno koplje lošija igra od slavnog keca. Priča pomalo smara, nema šmek originala, kontrole su katastrofalne, grafika bleda i neubedljiva... Sem nasilja enciklopedijske magnitude, igru će retko ko zapamtiti zbog neke druge osobine.

Miodrag KUZMANOVIĆ