Iz Rusije (s ljubavlju) stiže nam još jedan „klasik za sva vremena” – HellForces, FPS koji bi bio sjajan da se pojavio pre nekoliko godina, a još bolji da se uopšte nije pojavio... Glavni junak živi u bliskoj budućnosti i zove se Stiven Gajst. Bivši je specijalac kome je ratovanje dojadilo te se posvetio mirnijem barmenskom poslu. Da ne dočeka penziju za šankom, a da ne upokoji još koju hiljadu ljudi, pobrinuo se nesrećni splet okolnosti. Naime, Steva nam se zaljubio. Posle nekog vremena izabranica njegovog srca Lin Brodmen upropastila je njihovu ljubavnu idilu tako što je počela da se drogira. Jadni Stevica je pokušao sve kako bi pomogao Lin da se odvikne od upotrebe narkotika, ali uzalud. Kada je shvatio da ne može da izvuče Lin iz kandži droge, Steva ju je ostavio i vratio se briskanju čaša za svojim voljenim šankom.

Da bi stvari bile još komplikovanije, Lin je pristupila „Crkvi nove zore” (New Dawn Church), svetski poznatoj religijskoj organizaciji pod vođstvom Aleksa Hakslija, harizmatičnog ispirača mozgova koga članovi sekte obožavaju kao sveca, a zapravo je zli ekscentrik čiji je san da zavlada svetom uvodeći satanizam kao svetski poredak pomoću armije zombija koju je napravio koristeći tehnologiju profesora Henrija Alfreda Koula za odvajanje duše od tela! Naravno, niko nije ni slutio da Haksli kuje paklene planove i svi su srećno živeli u miru i neznanju. I Stiven je uživao brišući šank i slušajući probleme lokalnih alkoholičara, dok jednog dana u bar nije ušetala Lin, još jednom uzdrmavši njegov život iz temelja. Pre nego što je otišla (posle čega joj se gubi svaki trag), rekla mu da je Haksli zao i da otima duše ljudima. Kada su jednog dana ispred Hakslijeve vile zombiji počeli napad na nedužno čovečanstvo, Gajst je zaključio da je Lin u velikoj opasnosti i rešio da ispita stvar. Naravno, kao svaki iskusni specijalac, u misiju je pošao naoružan samo dobrom voljom, znajući da će potrebno oružje i prateću opremu naći već negde usput, te da je u rukama pravog junaka svaka voćka tvrd orah.

Što se voća tiče, u igri ga nema, ali je zato tu prilično siromašan i šarolik arsenal koji će Stevici pomoći da očisti svet od članova „Crkve nove zore” i pratećih zombija. Od oružja su tu metalna cev (sa sve ventilom), nož, bejzbol palica, satara i mačeta, dva pištolja, revolver, sačmara, po jedan naslednik heklera i kalaša, teški mitraljez, laserski snajper, plazma top, ručni bacač raketa i nezaobilazne bombe. Od prateće opreme nailazićete na pancir i dopune zdravlja, kao i 19 predmeta koji će vam, svaki na svoj način, pomoći da lakše tamanite horde neprijateljski raspoloženih „vojnika” pakla, ali će vas možda i zabaviti svojom uvrnutošću. Tako je, na primer, jedan od tih predmeta i vudu Barbi lutkica koja oduzima sedamdeset jedinica zdravlja svim neprijateljima u vidokrugu, što će najčešće biti dovoljno da ih instant upokojite, a pri tom će vas uveseliti i pratećim zvukom...

Način i vreme upotrebe predmeta i naoružanja za „rešavanje” protivnika će, nažalost, biti jedina doza kreativnog razmišljanja koju će od vas HellForces zahtevati. Naime, već na samom početku igre biće vam jasno da ona ne dozvoljava previše improvizacije (ako izuzmemo mogućnost da protrčite slalom sprint kroz hodnik krcat zombijima netaknuti, što je podvig samo po sebi).

Stiven ima odraz kao vrhunski košarkaš, ali košarkaš vezanih nogu sa slonom na ramenima, što će reći nekih dvadeset santimetara. To zna da bude pravi izvor frustracija na, srećom retkim, platformskim deonicama. Tu su naravno i standardne „zagonetke” tipa „povuci - polugu - da - se - tamo - neka - vrata - otvore”. Sem toga sve se svodi na napucavanje prilično žilavih zombija, koji se razlikuju od „normalnih” zombija po tome što ih metak u čelo ne podseća na činjenicu da su već mrtvi, već će nastaviti da na vas jurišaju (bukvalno) bezglavo ili, što je češći slučaj – sa pola glave.

Tamanjenje ogromnog broja protivnika sa nagoveštajima AI-ja je zabavan način za otklanjanje stresa, ali kada učitavanje nivoa traje kao blok reklama na „Pinku” (što će reći za nijansu kraće od onog u Postalu 2), jasno je da igra nije namenjena onima sa slabijim živcima.

Grafika je prilično gruba i ima malo detalja, ali već smo navikli da je ona u drugom planu kada se radi o igrama koje nam dolaze iz Rusije. Većina modela likova je pažljivo urađena, ali utisak kvari kruta animacija potpomognuta loše odrađenim fizičkim modelom zbog kojeg će izgledati da se, ako ih gurnete/udarite/upucate, tela palih protivnika meškolje na povetarcu, dok će im se zglobovi savijati pod nemogućim uglovima.

Zvučni efekti su ispod proseka, a toga da je muzika najslabiji deo igre (zvuči kao da je rađena na Amigi 500), svesni su i programeri jer je ona po defaultu isključena. Glasovi likova su sasvim druga priča. Ako uzmemo u obzir da je igra na engleskom, Rusima koji su je sinhronizovali treba odati priznanje za odrađen posao. Stivenovi komentari bitno popravljaju atmosferu i opšti utisak o igri. Povremeno će nas počastiti i duhovitostima, kao na primer kada pre silaska u kanalizaciju kaže kako se seća da mu je majka govorila da ne silazi u bunare. Za dosetke su odgovorna čak trojica programera koji su napisali scenario i dijaloge.

U igri postoji i multiplayer opcija koja je već u startu osuđena na propast jer omogućava igranje isključivo preko LAN-a, i to u dva moda – Deathmatch za do osam i Duel za dva igrača na svega tri mape uz znatno redukovan arsenal.

Srđan ŽIVANIĆ