Na prvi pogled, ova igra je mnogo obećavala. Prilično puno vremena nakon izlaska Unreal Tournamenta 2006, a u fazi čekanja Quake 4 Arene, kvalitetan naslov koji nudi Deathmatch i Capture the Flag modove igranja vaspostavio bi se poput virtuelnog hladnog tuša na letnjim vrućinama... Ah, pusti snovi... Kvalitetan naslov – da, ali War Path nažalost nije prošao ni blizu toga, bez obzira na pomenute modove koje nudi.

U pitanju je squad based FPS sa elementima strategije u tragovima. Priča, inače jedan od boljih detalja, smeštena je na planetu tzv. Kaladi sistema, kojom vlada rasa Kovos, a na koju pretenduju još dve druge rase: koalicija ljudi i rasa Om. Rasu Kovos predstavlja red mehaničkih ratnika (liče na oniže medvede u oklopima viteza sa tupavim „Matrix” displejom na licu) koji navedenu planetu smatra svetilištem, a motiv borbe im je vera. Drugu rasu zaboravljenog imena, koju su Kovos nazvali Om, to jest „pali”, predstavlja tehnološki superrazvijena grupa biomehaničkih androida pomalo nalik na Borgove, koja je izgubila mogućnost razmnožavanja u zamenu za večni život, ali u ograničenom broju. Prinuđeni na stalno obnavljanje svojih mehaničkih delova, uvek su u potrazi za resursima kojima je dotična planeta bogata, tako da je njihov motiv – život. I, na kraju, tu su i ljudi koji, sledeći nagon primata za radoznalošću i nagon virusa za širenjem staništa, formiraju kolonije u sistemu Kaladi i dolaze u sukob sa druge dve rase. Dakle, motiv borbe ljudi jeste novi početak, u prevodu – čačkanje mečke, tj. mečaka i Borgova. Sve rase upadljivo pate od gojaznosti i deluju nezgrapno, kao da su tvorci projekta u očaju tipovali na činjenicu da i mnogo igrača ima isti problem (pa eto, da poberu simpatije time, kad već drugačije ne ide).

Svaka rasa ima po dva tipa oružja, dok tzv. Vibro blade, varijantu uvek upotrebljivog priručnog sečiva, i EMAD (emergency medical aid device) poseduju svi u startu. Svi tipovi oružja su manje-više već viđeni ranije, ali je sistem njihovog korišćenja i unapređivanja neuobičajen. Naime, nijedno nema secondary fire mod, a desni taster miša uvek služi za (blagi) zum. S druge strane, osim Vibro bladea, svako se može unapređivati do tri puta, u skladu s brojem CAM-ova (Combat Augmentation Modules) koje trenutna mapa nudi u single- -playeru ili koje igrač sakupi u multiplayeru. Tokom primirja, možete se izlečiti pomoću EMAD-a. Dva (prava) tipa oružja koja odaberete na početku meča ostaju do kraja, ali unapređenja možete raspoređivati drugačije posle svake pogibije. Kovosi se po defaultu bore uz pomoć Vanguarda, energetskog mitraljeza koji nakon upgradea ispaljuje energetske sfere koje nakratko pucaju u sve koji im se približe, i Javelina, snajperske puške sa termalnom kamerom. Ljudi koriste Wolverine, teški mitraljez, i Judge, raketni bacač sa toplotnim navođenjem raketa koje su spore i neprecizne i kad se maksimalno unaprede. Violator, klasična sačmarica koja se u startu jako sporo puni i bacač razornih granata sa daljinskim aktiviranjem Tyrant polazno su naoružanje rase Om.

Nakon malo uhodavanja i upoznavanja terena, dva tipa oružja su sasvim, sasvim dovoljna jer je AI botova katastrofalan. U masi slučajeva, ako stojite mirno, protrčaće pored vas kao da ste slučajni nenaoružani civil, a još češće ćete ih zaticati kako stoje u mestu bez ideje šta bi dalje i pobićete ih kao vrapce uz spontano „C, c, c...”. Osim toga, botovi nikad ne unapređuju svoje oružje, bez obzira na to koliko CAM-ova su pokupili. Single-player kampanju nema smisla počinjati na prva tri nivoa težine, a na najtežem, četvrtom (tzv. Flatlined) nivou će vam biti potreban jedan, često malo dosadan dan da završite igru. Dosada proističe iz eksperimentalnog pokušaja tvoraca da budu originalni ubacivanjem strateške mape u projekat. Kampanja počinje strateškom mapom sa 16 šestougaonih polja koja reprezentuju teritorije koje treba osvojiti, a svaka frakcija ih ima po pet, osim vas koji imate šest polja u posedu. Osvajanjem polja sa slikom određenog oružja dotično se otključava. Naizmenično, svaka rasa igra svoj potez. Dve su poente: prva, da je svejedno gde ćete udariti, i druga, da ćete istu mapu prelaziti više puta, najmanje dva. Team Deathmatch i Capture the Flag mape nisu mnogo naporne ni kad se ponavljaju jer trajanje meča zavisi od vaše veštine, ali Front Line Assault mape (kopija Assaulta iz UT-a) jesu jer se svaki meč igra celih 15 minuta! Pa sve to dva-tri puta. Karika koja nedostaje jeste poenta svega toga. Posebna priča su borbena vozila kojih tu i tamo ima na određenim lokalitetima, ali koja su teško upotrebljiva jer su mape previše teskobne za njihovu upotrebu. U svakom slučaju, kada konačno osvojite sva polja, sledi vam borba tipa „sam protiv svih”, i to sa „kraljicom”, u ovom slučaju nekoliko Thrallova, robota čuvara centralnog kompjutera – pravog gospodara planete koga njegovi tvorci, rasa Om, nazivaju ocem i koji se okrenuo protiv njih (a i protiv ostalih). Kada to završite, pređite na Practice mode u okviru multiplayera, kao najzanimljiviji deo igre. Tada sve postaje lepše, zaraznije, a do tada ćete zanemariti činjenicu da ste igrali mnogo boljih igara tog tipa i ostatak dana ili noći će vam proći super.

Nažalost, ni tehnički dometi projekta ne idu previše visoko. Grafika, zvuk i prateća muzika su na nivou UT-a 2004, a jedino pohvalno jeste to što je i endžin takav (pa igra nije zahtevna), ali je Havoc fizika prenaglašena pa botovi često lete uvis pokošeni mitraljezom po nogama.

Izdavač Groove Games je hteo i dobio jeftinu igru za leto, ali prosto je neverovatno da je Digital Extremes pristao da potpiše reciklažu Pariaha uz trpanje suvišnih elemenata. Rezultat: War Path, nedovršeni eksperiment koji nije uspeo.

Marin NESTOROV