Another day, another WWII game... Poplavi real time timskih strategija sa tematikom najvećeg svetskog okršaja, bez mnogo pompe, pridružuje se i Silent Heroes ruskog tima 1C Company, a pod okriljem izdavačke kuće Paradox Interactive. Ono što karakteriše Tihe heroje jeste sjajan pedigre prethodnika: u pitanju je nezvanični nastavak famozne, dve godine stare igre, Soldiers: Heroes of WWII. Dotična igra je, svojevremeno, izazvala mini-revoluciju u žanru RTS igara gde je akcenat stavljen na upravljanje manjim timovima predefinisanih komandosa i njihov angažman na terenu, bez građenja baza, istraživanja tehnologija i štancovanja armija.

Po svim svojim karakteristikama, od načina igranja i grafike, preko surove težine, Silent Heroes predstavlja rasnu, stand alone ekspanziju originalne igre. Princip po kojem je Commandos: Beyond the Call of Duty funkcionisao u odnosu na prve Commandose apsolutno se može primeniti i u poređenju Heroja sa Vojnicima. Baziran na identičnom engineu, mehanici i principu igranja iz Soldiersa, Silent Heroes predstavlja skup od 10 novih misija veće težine, namenjen die hard ljubiteljima originalne igre koji su željni novih izazova, uz nepromenjen način i mehaniku igranja.

U prilog ovoj tvrdnji ide i minimalno objašnjen igračev angažman u novoj kampanji. Osim simpatične uvodne animacije i šturog brifinga pre početka misije, ostaje nejasan vremensko-prostorni okvir i smisao događaja koji slede. Kampanja je orijentisana na grupicu hrabrih ruskih komandosa u nizu klasičnih saboterskih misija iza neprijateljskih linija. Eskort visokog nemačkog oficira, atentat na drugog, podizanje u vazduh nemačkih radarskih instalacija i artiljerijskih baterija, snajperski okršaji, odbijanje neprijateljskih invazionih talasa, otmica voza i zarobljavanje nemačkog tenka klase Tigar (kruna u završnici igre) u suštini predstavljaju mukotrpno čišćenje misionih zona od većine protivnika koji se nalaze u blizini primarnih i sekundarnih ciljeva. Ono Silent u nazivu igre treba shvatiti uslovno: bez obzira na to što se autori kunu da je igru moguće preći i diskretnijim pristupom i (valjda) tihom i odmerenom eliminacijom protivnika, prizor gde rojevi upornih neprijatelja kuljaju ka vašim pozicijama, mitraljeska gnezda seku teren rafalima, a iz pozadine tutnje tenkovi rušeći ograde i kuće čini iluzornim bilo kakvo rešavanje problema koje ne uključuje frenetičnu akciju i pucnjavu.

Rušilačko-eksplozivna atmosfera je i dalje najjači adut igre. Prizori ekplozija i raspadanja vozila, pucanja, zaleganja vaših i protivničkih vojnika, tenkova koji razvaljuju zidove i ruše stabla uz izvrsne zvučne semplove šteketanja i detonacija, podižu adrenalin gotovo istim intenzitetom kojim ćete i učitavati sačuvane pozicije. Igra je, jednostavno, bizarno teška. Neprijatelji su hiperosetljivi na vaše prisustvo i nekada je dovoljno da neki zalutali metak inicira aktiviranje dodatnih nemačkih vojnika koji će pojuriti u vašem pravcu. Tome dodajte i standarno žongliranje prilikom upravljanja i izdavanja naređenja vojnicima, pipav mikromenadžment usred strke i konfuzije, vaše saborce koji nekada imaju velike probleme da izvrše zauzimanje naređene pozicije (ili je svojevoljno napuste) i dobićete mazohistički raj za igrače koji u malom prstu drže najteže misije iz prve igre. Tome doprinose i krajnje bizarne postavke nivoa. Konkretno, na drugom je potrebno sa svega dva(!) vojnika očistiti teren od nekoliko desetina vojnika (koji se nalaze mahom u rovovima), nekoliko tenkova i oklopnih vozila, nekoliko mitraljeskih posada i topova, a zatim neutralisati i dobro branjenu bazu... Najčešći pristup rešenju većine problema predstavlja zauzimanje protivničkog teškog hardvera, ali vam on nikada neće biti serviran na tacni. Stvar donekle olakšava mogućnost direktne kontrole vojnika (viđeno i u originalnoj igri) držanjem tastera ’Ctrl’ (ili aktiviranjem/deaktiviranjem tasterom ’Delete’), kada je otvaranje vatre mnogo preciznije (nišan se „lepi” na protivnike). Drugi (i poslednji) kvalitet igre čini visoka interaktivnost terena. Pored toga što svako drvo, zid, plast sena, bandera ili bilo koje vozilo i mitraljesko-artiljerijsko gnezdo može biti uništeno ili oštećeno, iza svakog od njih je moguće zaleći i/ili zauzeti zaklon, što donekle omogućava brzo taktičko osvajanje terena (bar dok ne počne neminovni haos).

Tehničke strane igre varijaju od solidnih do gotovo komičnih. Grafički engine je identičan onome iz Soldiersa i, dve godine od svoje premijere, i te kako pokazuje znake starenja. Grafika jeste lepa i nivoi su superdetaljni, ali je kvalitet tekstura odnosno celog prizora, čak i pri daljem zumu, očigledno nizak i neprivlačan. U eri svemirskih efekata koje su doneli Faces of War i Company of Heroes, Silent Heroes sa svojim zastarelim rešenjima kaska za njima, bez mnogo ambicija. Tome doprinosi i (dalje) velika hardverska zahtevnost. Uzrok za nju je, verovatno, loša optimizacija enginea koji u jednom trenutku klizi lepo, a u sledećem, kada se na ekranu pojavi nešto „problematično” (žitno polje, više ekplozija ili vojnika odjednom na ekranu), dolazi do neprijatnih usporenja koja ometaju uživanje u odličnoj i detaljnoj animaciji likova.

Za zvuk je već rečeno da je na visokom nivou, ali samo u slučaju pucnjave, škripe tenkova i eksplozija. Glasovna gluma i način na koji je ona urađena toliko je kriminalan da prerasta u kategoriju apsurdnog. Svi likovi se oglašavaju istim muškim glasom! Stvarno je komično čuti simpatičnu snajperistkinju Mašu kako grubim muškim glasom vikne „Za Staljina!” pošto nemačkom vojniku smesti metak u lobanju. Osim toga, dotični glas ima „lepezu” odziva i potvrda od ukupno 6(!) rečenica, a često se one neće ni čuti, što momentalno stvara utisak da je zvuk „pukao”. Muzike u misijama nema i prisutno je samo nekoliko tugaljivih melodija između nivoa.

Namera autora Silent Heroesa je očigledno bila da, koristeći kalup već gotove (i popularne) igre, ponude obožavaocima originala skup novih misija i izazova, bez mnogo truda u pravljenje nečega što bi se moglo smatrati pravim nastavkom. Hiperkvalitetnu konkurenciju će biti teško dostići pukim oslanjanjem na staru slavu prethodnika.

Aleksandar DINIĆ