Znate li šta je mfkzt? Za one koji ne prepoznaju konsonantsku strukturu arapskog jezika, dotična reč se pravilno čita kao „mufkuzti”, mada se neretko izgovara i u rogobatnom originalu koji potiče iz jezika starih Egipćana. OK, ako već niste čuli za mfkzt, onda svakako znate šta je kamen mudrosti ili pak mana, ista ona mana koja se toliko eksploatiše u RPG igrama kao nosilac magijske energije.

Sve su to zapravo različiti nazivi za jednu te istu stvar – monoatomsko zlato, davnašnji san alhemičara, koje predstavlja osnovnu komponentu eliksira mladosti za kojim (pseudo)nauka vekovima bezupešno traga. Iako je mit o monoatomskom zlatu star hiljadama godina (faraoni su ga navodno koristili da bi sebi produžili život), njegovo postojanje je potvrđeno tek 1970. kada je izvesni Dejvid Hadson, do tada anonimni farmer iz Arizone, u pokušaju da hemijski tretira zemljište oko svog imanja, dobio praškastu materiju krajnje neobičnih fizičko-hemijskih svojstava. Ispitivanja koja su trajala skoro trideset godina pokazala su da se radi o monoatomskoj modifikaciji zlata i da je Hadson, koji je u međuvremenu patentirao svoj izum, zapravo otkrio zlatnu koku, u bukvalnom smislu te reči. A onda je čovek naprasno nestao iz javnog života. Zašto?

Kada je na opšte iznenađenje avanturističke zajednice Revolution Software potvrdio da će prekršiti svoje obećanje i ipak napraviti četvrti nastavak Broken Sworda (umesto dugo najavljivanog Beneath a Steel Sky 2), mnogi su se našli u čudu jer je saga o Džordžu Stobartu i njegovoj nesuđenoj devojci Niko Kolar i njihovoj borbi protiv reda neotemplara igrom The Sleeping Dragon definitivno privedena kraju. Pošto veštačko razvlačenje priče nije dolazilo u obzir, Čarls Sesil, idejni tvorac kultnog serijala i predsednik Revolutiona, bio je primoran da inspiraciju za novu igru potraži na nekom drugom mestu. Recimo u „Otimačima izgubljenog kovčega”.

Novi Broken Sword se bazira na genijalnom spoju mašte i istorijskih podataka, fantazije i naučno dokazanih činjenica. U kancelariju Džordža Stobarta, koji se u međuvremenu vratio svom pravom zanimanju – advokaturi, dolazi ljupka plavuša po imenu Ana Marija tvrdeći da joj je mafija za petama jer se u njenom posedu nalazi tajanstveni manuskript iz četrnaestog veka za koji je neko toliko zainteresovan da je spreman čak i da ubije. Zaintrigiran pričom, Džordž prihvata njen slučaj i ubrzo otkriva da je tekst posvećen sudbini svetog kovčega u kojem je Mojsije prema legendi primio Deset božjih zapovesti. Sve postaje mnogo komplikovanije kada se ispostavi da je mafija u tesnoj vezi za Vatikanom i da se o trošku Svete stolice, negde u pustinjama Arizone, proizvodi monoatomsko zlato koje treba da posluži kao aktivator za obred „pročišćenja”, tačnije masovnog pomora svih nevernika uz pomoć Mojsijevog kovčega (setite se završne scene „Otimača”).

Čini se da je BS4 napravljen sa prvenstvenom namerom da se Revolution iskupi za nesmotrenu odluku da treći deo učini arkadnom avanturom u kojoj je maltene bilo više preskakanja provalija i gurkanja sanduka u stilu Tomb Raidera nego istinskog avanturizma. I zaista, iako nije potpuno lišen takvih momenata, The Angel of Death jeste rasna avantura, konceptualno mnogo bliža starom dobrom Broken Swordu nego njegovom trećem nastavku. Izvođenje je, naravno, ponovo u tri dimenzije (realno gledano, teško se mogao očekivati prelazak sa konja na magarca), ali je i pored toga, sudeći po svemu ostalom, težnja za povratkom na staro bila apsolutni imperativ za autorski tim. Jedan od najčvršćih dokaza za ovu tvrdnju jeste upravljački interfejs u retro fazonu koji omogućava kontrolisanje likova u 3D okruženju isključivo putem miša. Naravno, korišćenje tastature i dalje postoji kao opcija, ali je teško poverovati da će se iko osvrnuti na nju u situaciji kada je mnogo elegantnije rešenje nadohvat ruke.

Nažalost, ni sjajna priča ni povratak starim vrednostima ne mogu da zataškaju surovu činjenicu da je Broken Sword 4 u suštini slaba igra, pre svega zahvaljujući gomili neinventivnih zagonetki punih klišea koji su dosadili i Bogu i ljudima, poput poturanja papirića ispod zaključanih vrata ili paljenja smeća da bi se nekome odvratila pažnja. Polovinu vremena igrač provodi u traganju za načinom kako da negde uđe (Topkapi palata u Istambulu, apartman u Rimu, manastir u Vatikanu itd.) da bi onda, posle relativno kratkog zadržavanja na dotičnom mestu, ostatak vremena utrošio na pokušaje da izađe odatle, prolazeći, po prirodi stvari, još jednom iste lokacije. Da li je u pitanju samo trenutni nedostatak ideja ili je Revolution zapao u kreativnu krizu, nemamo pojma, ali je činjenica da svojom jalovošću i prazninom igra vidljivo odudara od svega što je ova britanska firma do sada napravila.

Da nesreća nikada ne dolazi sama, potvrđuje još jedan bitan element igre – grafika. Odrekavši se tradicionalnog cartoon looka koji je karakterisao sve BS avanture (bez obzira na izvođenje), dizajnerski tim se priklonio ozbiljnijem i mnogo mračnijem vizuelnom stilu, zadržavši se na manje-više istom kvalitetu modela i tekstura, sem u slučaju telesnih površina na kojima je zaista vidljiv ogroman napredak. Rezultat ovog faustovskog kompromisa je prilično gruba i jednolična grafika, kojom dominiraju površine sa veoma malo detalja. Uz časne izuzetke, većina lokacija izgleda prazno (recimo, ispred ulaza u Vatikan postoji jedna klupa i jedna kanta za smeće), dok na ulicama Istambula, Njujorka i Rima nema ni žive duše, sem nekoliko usamljenih likova koji su u funkciji razvoja priče.

Nije tragedija to što je Revolution posle niza dobrih avantura objavio igru ispod svog nivoa niti je tragedija to što se taj peh desio upravo Broken Swordu, njihovom mezimčetu od kog su igrači očekivali najviše. Ali, tragedija će biti ako posle ovoga sve ostane po starom. Pf, pf, daleko bilo...

Slobodan MACEDONIĆ