Intel Core 2 Extreme QX6700

Intel Core 2 Extreme QX6700

Od pojave Intelove procesorske arhitekture Core 2 prošlo je pola godine, ali se talasi koji su tada nastali još uvek nisu smirili. Intel je toliko snažno uzdrmao tržište da njegov najveći konkurent još uvek nije uspeo da se osvesti. Jedino što je AMD mogao da uradi da bi održao svoje prisustvo bilo je da drastično smanji cene Athlon procesora. To je i uradio, i to toliko da AMD praktično više nema u ponudi desktop procesor visoke klase.

I pored toga što trenutno nemaju konkurenciju, Intelovi inženjeri nisu spavali na lovorikama, već su razmišljali kako dalje da razrade arhitekturu Core 2 i dodatno obogate svoju ponudu brzim procesorima. S obzirom na to da trenutno nije moguće izvući više iz Core 2 Duo i Conroe procesora i preći 3 GHz radnog takta, Intel se odlučio za jednostavniji put koji se prilično koristi u poslednje vreme: spajanje dva jezgra u jedan procesor i dobijanje prvog komercijalno dostupnog procesora sa četiri jezgra. Jezgro je nazvano Kentsfield, sastoji se od dva jezgra Conroe i takođe koristi 65-nanometarski proces izrade. Četiri jezgra, to zvuči prosto neverovatno i fenomenalno brzo, ali ima i nekih ograničenja.

Athlon X2 i Core 2 Duo su dualcore procesori jer koriste dva zaista spojena jezgra. Pentiumi D su dualchip rešenja jer su njihova jezgra sastavljena od dva odvojena jezgra, bez direktne veze. Šta je onda Kentsfield? Pa dualchip dualcore, naravno. Sa svim plusevima i minusima koji karakterišu ovu arhitekturu. Prednost dualcore jezgara jeste što među njima postoji direktna veza i što dele keš memoriju i podatke koji se u njima nalaze. Dualchip SmithField i Presler u Pentiumima D to nemaju, komunikacija između jezgara se obavlja preko spoljne magistrale – dakle preko čip-seta i matične ploče, što povlači velike „penale” kada su u pitanju performanse.

Tako prvo i drugo te treće i četvrto jezgro novog Kentsfielda komuniciraju direktno i dele 4 MB drugostepene keš memorije, ali dva para međusobno ne mogu da komuniciraju bez posredovanja čip-seta. Zbog toga se ne može reći da Kentsfield ima 8 MB drugostepene keš memorije, već dve grupe od po 4 MB. Sve to zajedno u određenim situacijama ograničava performanse novih procesora koji koriste jezgro Kentsfield.

S druge strane, mnogo je jednostavnije napraviti dualchip dualcore procesore nego pravi četvorojezgarni procesor kod kojeg su sva jezgra potpuno spojena. I to je naravno moguće, ali traži vreme i novac koji Intel u ovom trenutku nije hteo da ulaže. Sigurno je da će se uskoro pojaviti i takvi procesori, ali dok se to ne desi, Kentsfield je vrhunac kompleksnosti.

Tako se ukupno 582 miliona tranzistora našlo u 286 mm² silicijuma. Izrada je, naravno, u 65 nm pa prvi quadcore ima TDP od „samo” 130 W, koliko su trošili i najbrži Pentium D EE modeli. Ipak, za quad core ispravno je reći „samo”. Koristi se LGA775 „pakovanje”, a procesor je kompatibilan sa svim P965 i 975X pločama koje podržavaju i Core 2 Duo procesore; u najgorem slučaju je potrebno updateovati BIOS.

Za sada će samo dva procesora koristiti novo jezgro: Core 2 Quad Q6600 i Core 2 Extreme QX6700. Intel je odlučio da stane na 2,66 GHz, ali je i tu verziju nazvao Extreme, kao i X6800, dvojezgarni procesor na 2,93 GHz. Takt magistrale je 1066 MHz kao i kod svih ostalih Core 2 procesora.

Mi smo QX6700 testirali pored modela E6700 jer nas je zanimalo koliko drugo jezgro donosi. Rezultati su sasvim očekivani. Aplikacije koje ne koriste više od dva procesora, a takav je najveći broj trenutno razvijenih, malo ili nimalo ne profitiraju od druga dva jezgra. Nekad su performanse i niže, što je cena „sinhronizacije” dva jezgra, a bilo je i nekoliko aplikacija koje nisu htele da se pokrenu zbog postojanja više od dva jezgra. Međutim, sa „ozbiljnim” aplikacijama je situacija drugačija. Drugi par jezgara donosi velike dobitke u performansama pa je rezultat u Photoshopu i Maxu znatno bolji.

Očigledno je Intel sa svojim „četvoroglavim” malo ispred vremena, makar u odnosu na Windows XP i programe pisane za njega. To govore i najave da će Vista imati mnogo bolji multiprocessing deo pa treba očekivati da će quadcore procesori raditi bolje pod Vistom i novijim verzijama programa.

Do tada, QX6700 je odličan primer toga šta se može napraviti pametnijim razvojem procesora i orijentacijom ka „multiprocesiranju” umesto da se jure megaherci i gigaherci. Sa četvorocifrenom cenom ovo svakako neće biti procesor koji ćemo sretati u Srbiji, međutim korisnici koji rade velike skupe poslove lako mogu opravdati i ovako skup procesor ako programi koje koriste umeju da zaposle sva četiri jezgra Core 2 Quada. Svi ostali će morati da se zadovolje „dualkama”, a ako će im biti lakše, mogu da osporavaju smislenost jezgra Kentsfield jer, eto, u najvećem broju programa QX6700 nije ništa brži od dvojezgarnog E6700 koji radi na istom radnom taktu. Da mogu da biram, ja bih ipak uzeo taj QX6700, čak i ako mi dva jezgra budu radila „u leru” većinu vremena. U zamenu mi je dovoljan osećaj kada u Task Manageru vidim četiri grafika za opterećenje procesora...

Saša UZELAC