Biti nepopravljivi zaljubljenik u igru koja ima kultni status već više od decenije samo po sebi nije ništa loše. Postoji nemali broj primera u kojima su programerski timovi, nezadovoljni zvaničnim nastavcima i iteracijama početne ideje, odlučili da zasuku rukave i, čisto za svoju dušu, naprave nekakav kvazinastavak ili rimejk igre koja im je opsesija. Well, momci i devojke iz Chaos Conceptsa otišli su korak dalje, napravivši vulgarnu kopiju svoje omiljene igre, koja po svim svojim tehničkim karakteristikama, zastarelim idejama i propustima u izvedbi samo blati uspomenu na slavni uzor.

Pošto iz (uber-dosadnog) introa nećete saznati ništa, pričica ide ovako: ljudska kolonija na udaljenom sistemu Esperanci decenijama je bila dom naučno-tehničko-vojnom personalu i njihovim istraživanjima svemira. Jednoga dana, iz obližnje warmhole anomalije, pojavljuje se vanzemaljski brod nepoznatog porekla i ubrzo se, zbog tehničkog kvara, ruši na obližnju planetu. Ekipa koja je poslata da istraži mesto pada letelice dolazi sa alarmantnim otkrićem: nezgodni vanzemaljci ne samo što su odlučni da zbrišu sve druge oblike života, već su uveliko pokorili planetu Zemlju. Na maloj grupi odabranih naučnika, tehničara i neizbežnih marinaca ostaje da se odupru nadolazećoj invaziji i pokušaju da nepovoljne izglede preokrenu u svoju korist.

Kada se 1994. godine pojavio prvi UFO: Enemy Unknown, igra je postala instant klasik. Neodoljiva kombinacija upravljanja bazom i slanje borbenih odreda, njihov deployment na teritorijama širom planete i okršaji sa malim zelenim osvajačima izrodili su još dva dostojna nastavka i nekoliko promašaja i generičkih klonova. Pokušaj revitalizacije ideje kroz igru UFO: After(math/shock/light) tek poslednjim nastavkom je stvari počeo da vraća na pravi kolosek. UFO: Extraterrestrials, međutim, predstavlja blatantan klon originala, igru u koju su, bezmalo copy/paste tehnikom, implementirane najbolje karakteristike originala, uz poraznu tehničku stranu igre koja odaje utisak da je napravljena mesec dana nakon premijere prvog UFO-a.

Glavnim ekranom dominira površina Esperanze, izdeljena na nekoliko kontinenata koji donose novac (dok su pod vašom kontrolom). Pritiskom na dugme Go to Base otvara se (detaljna) kopija baze iz prvog UFO-a, izdeljena na kvadratne segmente unutar kojih se nalaze odgovarajuće instalacije i objekti. Komandni centar, ambulanta, laboratorija, mehaničarski pogoni, sobe za ispitivanje i biopsiju vanzemaljaca, raketne baterije za odbranu baze, hangari za vaše brodove, barake i dr., kao i u originalu, presudni su za opstanak baze. Na ovom ekranu su i tasteri za istraživanje novih tehnologija, izradu predmeta i naoružanja, opremanje vojnika i letelica i ekran za kupovinu i prodaju trenutno dostupnog hardvera. Mehanika igre je identična originalu: povremeno, na globusu planete pojavljuju se agresivni NLO vanzemaljaca, na koje šaljete raspoložive lovce-presretače. Letelice troše gorivo i municiju za raketne lansere odnosno mitraljeze, pa je potrebno brzo neutralisati pretnju i vratiti se u bazu. Nakon što vanzemaljski brod bude oboren, potrebno je poslati dropship sa odabranim vojnicima i, kroz standarni, turn-based sistem očistiti mapu od agresora, odnosno pokušati zarobljavanje nekog od njih, čime se otvaraju mogućnosti za istraživanje novih tehnologija, odnosno izradu naprednih primeraka opreme.

Sve je ovo standardno za jedan UFO klon. Ono na čemu igra pada jeste niz (iritirajućih) propusta, koji u originalu nisu postojali ili bar nisu bili toliko izraženi. Odsustvo brzog prelaska na panele baze na osnovnom ekranu i nepostojanje bazičnih informacija o tehnologijama koje želite da istražite, kao i rudimentarno upravljanje bazom (uz jednostavan, ekonomski model) zanemarljivi su u odnosu na deployment fazu igre. Svoje marince i okolinu gledate iz klasične, izometrijske perspektive, uz maksimalno očišćen i uprošćen komandni interfejs. Kao prvo, selektovanje vojnika izuzetno je mušičavo, jer nije moguće poništiti trenutnu selekciju, već morate odmah preći na sledećeg. Ako ne želite da klikćete na portrete vojnika, često će se dešavati da (usled nepreciznosti kursora) promašite željeni lik, čime trenutno dajete prethodnom naređenje za pokret. Ne postoji mogućnost „zaleganja”, niti naprednih komandi koje neće biti ograničene na kraj trenutnog poteza (u stvari, nema nikakvih komandi osim „idi, pucaj ili baci bombu”). Moguće je samo kleknuti (kursor na lika nekoliko sekundi da bi se tek onda pokrenula opcija), a autor teksta ni pored najbolje volje nije uspeo da provali kako se lik leči sopstvenim stimpackovima, to je moguće uraditi samo za kolegu iz tima. Igra je i pakleno teška, na članove tima kojima se približi neprijatelj možete slobodno da zaboravite (ako pre toga ne budu paralizovani psi-napadom), a bačena bomba predstavlja ruski rulet podjednako i za vas i za protivnike (uz urnebesnu animaciju njenog bacanja).

Sa tehničke strane, reći da igra izgleda retro bilo bi uvreda za igre koje zaista imaju ovakve elemente grafike, koji su tu da bi celoj stvari dali određeni šmek. Ovde, grafika je naprosto – grozna. Dok menadžerski deo igre može da prođe kao nekakav shareware projekat (elementi baze izgledaju odlično), stvari se bitno menjaju u borbenoj fazi. Izgled lokacija i likova, kao i njihova nezgrapna animacija su porazni. Zvuci su neprirodni, siromašni i napadni, ali treba pohvaliti odličnu muziku, koja jedina dostojanstveno celoj stvari daje duh prošlih vremena.

Doduše, nije ni sve baš toliko crno, zahvaljujući nekim sitnicama koje doprinose atmosferi: tu su raznovrsne lokacije, mogućnost menjanja imena likovima, u akciju ide i nekakav kvazi-tenk (prilično koristan koliko i hazardan na terenu), delove nivoa moguće je rušiti bombama i raketama, a vanzemaljci ne izgledaju kao „mali zeleni sa buljavim okicama”, već kao apstraktne i opasne kreature. Samo za (ekstremne) nostalgičare.

Aleksandar DINIĆ