Dvonedeljno testiranje završne verzije prvog od dva moguća MMO giganta za ovu godinu mirne duše možemo da uporedimo sa doživljajima prosečnog volontera u farmaceutskoj industriji, ubogog vraga koji za pare ili iz ubeđenja pristaje na isprobavanje eksperimentalnih medikamenata na sebi. Nepredvidljivi efekti svake intravenozne sesije, odlazak kući uz bunovno teturanje, suludo cerekanje, mučninu ili nesvesticu povremeno bivaju prošarani dobrim raspoloženjem ili ekstazom, uz potpunu neizvesnost koju donosi sutrašnja doza preparata X.

Kao prasad koja željno očekuju žir, ljubitelji MMORPG igara u Srbiji već odavno su u stendbaju za novim i svežim proizvodom koji bi njihovom hobiju/maniji dao potpuno novu poentu. Dugogodišnji i (verovatno) smoreni igrači WoW-a, Guild Wars fanatici koji ne žele javno da priznaju da im je famozni „bespretplatni” MMO odavno beznadežno dosadio, malobrojni igrači Eve Onlinea koji žele da se iz niše prebace u mainstream i casual MMO igrači koji svake nedelje probaju pa ostave neki od desetina free-to-play naslova nalik na Silkroad Online, sasvim sigurno imaju manja ili veća očekivanja od Funcomovog čeda koje će se ovih dana konačno ispiliti. Višestruka odlaganja, koja su premijeru Age of Conana pomerila za više od dve godine u odnosu na prvobitno najavljeni datum, samo su dolila ulje na vatru požudnog iščekivanja, stvarajući anticipaciju koja može da se meri sa evropskom premijerom World of Warcrafta iz februara 2005. Zahvaljujući ekspanziji „broadbanda” (vazdušni navodnici su namerni) u Srbiji je broj lokalnih interesenata verovatno i veći, što AoC (uz Warhammer Online) objektivno pretvara u najočekivaniji MMORPG na ovim prostorima. Da sam kojim slučajem kauboj, sada bih sigurno uzviknuo Hold your horses...

Tester u dobrom raspoloženju stotinak sati uloženih u zatvorenu betu Age of Conana može da sumarizuje rečenicom: Sve je to lepo u teoriji, međutim... Manje tolerantni betanaut, kakvih je u ovoj zemlji netolerantnih ljudi više nego prvih, iskustvo istog obima prokomentarisao bi sa: Sklonite mi ovo čudo da ga više nikada ne vidim, ever! Naš utisak je negde na sredini i upravo je srazmeran dnevnim doživljajima u beti, čije zauzdavanje podseća na pokušaje da se pripitomi zebra koja boluje od manične depresije: nekada će krotko stajati i dozvoliti da je jašete, dok će vas pet minuta kasnije zbaciti sa sedla i gaziti kopitima dok ne prokrvarite iz svih otvora na telu.

Age of Conan beta, nedelju dana pre izlaska finalne verzije, pečovana zadnjim „live test” pečom, podseća na alfa verziju igre, u kojoj su svi elementi na mestu i u kojoj razvojni tim kreće da pegla bagove da bi posle godinu dana igra zaslužila status bete. Vaš izveštač se nagledao raznih MMORPG beta verzija u svojoj bogatoj karijeri, ali može slobodno da kaže da ovakav mess nikada ranije nije video, čak ni u slučaju Vanguarda. Lista problema sa igrom, čija je aktuelna verzija (tj. ona o kojoj pišemo) otišla na štancovanje i pakovanje, prevelika je za jedan časopis od sto i kusur strana. Svesni smo da o igri nema poente suditi igrajući betu, ali smo isto tako svesni činjenice da su, recimo, World of Warcraft, Lord of the Rings Online i Tabula Rasa bili manje-više kompletni i oslobođeni game-breaking bagova u finalnim beta verzijama. Age of Conan, 14. maja 2008. godine, između ostalog pati od grozne nestabilnosti klijenta, konstantnog zakucavanja, lošeg frejmrejta čak i na najjačim konfiguracijama, zaglavljivanja igre pri menjanju zone, questovima koji se ne mogu završiti, bagovima grafičke prirode, pucanjem tekstura i povremenim kolapsom 3D endžina koji se manifestuje na različite načine (nama omiljeni je tretiranje tla kao vodene površine, što vam omogućava da plivate po gameworldu – to možete videti iz priloženih screenshotova). Do pre nekoliko dana, dok je prilikom igranja bila aktivna debugger aplikacija u pozadini, AoC je patio i od nerealno dugačkog učitavanja: naš individualni rekord je 43 minuta za ulazak u Tortage Undehalls, quest zonu kojoj imate pristup u prvih sat-dva igre. Tridesetak puta po četrdeset tri minuta za nešto što bi trebalo da traje manje od deset sekundi, kao i ostali nabrojani užasi sprečili su nas da dostignemo lvl.40 i testiramo borbu na mountovima: od sto trideset sati igranja, bar pola smo proveli gledajući liniju učitavanja, restartujući računar/klijent i zazivajući Kroma u potpunom očajanju.

Ono što sasvim sigurno znate jeste fakat da AoC predstavlja fantasy MMO baziran da delima Roberta E. Hauarda, naslov koji odlikuje malčice drugačiji borbeni sistem u odnosu na druge igre istog žanra, bolju grafiku i čiji se endgame svodi na masivni PVP i koncept opsade zamkova koji podseća na modifikovani Lineage II. Igra je smeštena u doba kada je Konan postao kralj Akvilonije (poslednja scena iz prvog filma koja obećava nastavak avantura, ideju koju je katastrofalni drugi film potpuno uništio), nad kojim se nadvila opasnost u liku stigijskog čarobnjaka Tot-Amona koji želi da upropasti svet. Igra ne poseduje frakcije nalik na WoW (nema sukoba nalik na fajt Horde i Alijanse): izbor od tri rase sa početka igre (Simerijanac, Akvilonac i Stigijac) ima veze jedino sa dostupnošću klasa u drugoj zoni u koju ćete otići posle svojevrsnog single-player tutorijala u Tortageu. Klase su podeljene na četiri osnovna arhetipa (Soldier, Rogue, Priest i Mage), a izbor rase podrazumeva da je, recimo, stigijski sveštenik ograničen na klasu Tempest of Set, akvilonski na Priest of Mitra, a simerijanski na Bear Shamana (ovo važi i za sve druge klase, npr. rogue arhetip za Simerijanca je Barbarian, za Stigijca Assasin itd.). Sve klase u istom arhetipu razlikuju se jedna od druge: tako, na primer, Tempest of Set podseća na elemental/resto shamana iz WoW-a (ofanzivne magije elementalnog porekla), dok je Priest of Mitra klasičan „holy” priest, namenjen ulozi main healera u igri, dok Bear Shaman „vuče” na WoW enhancement shamana. Svaka klasa poseduje i poseban quest line (tzv. Destiny quest), single player komponentu igre koja će vas pratiti kroz proces levelovanja. Detalje od klasama i rasama možete pronaći na oficijelnom sajtu igre, i tu se nećemo dalje zadržavati.

Borbeni sistem igre baziran je na dva koncepta: melee komboima za melee klase i spellweavingu za kastere, tj. vezivanju čini u niz koji vam daje bonus efekte (i koji postaje dostupan od 40. nivoa, kao i mount). S obzirom na to da smo se u beti opredelili za Assasina (Rogue klasa je najpopularnija o većini MMO-a, pa smo mislili da će i ovde biti slično indikativna), možemo samo da komentarišemo kako funkcioniše melee kombo sistem. Za razliku od većine MMO igara, AoC ne poseduje klasičan auto-attack, već nalik na Tabulu Rasu, svaki napad morate manuelno inicirati pritiskanjem tastera za napad s leve, desne ili frontalne strane. Ova tri osnovna napadačka tastera (po defaultu mapirana na tastere 1, 2 i 3) koristićete u zavisnosti od „štitova” svakog protivnika (označenih kao male barijere oko lika), nanoseći mu demidž sa nebranjene strane. Svaki napadački kombo zahteva pritiskanje jednog ili više osnovnih tastera tačno određenim redosledom koji ćete dobiti na ekranu kada incirate željeni kombo.

Što se tiče questinga, sa izuzetkom „destiny questova” igra manje-više podseća na svaki drugi MMO: od donošenja X broja ušiju i repova određene vrste mobova, do rešavanja manjih i većih društvenopolitičkih problema u Hiboriji. Ono što nam je zasmetalo jeste odsustvo instanci namenjenih grupnim avanturama (bar ih nije bilo do 35. nivoa) i farmovanju 5-man bosova za predmet koji žarko želite. Grupne aktivnosti koje smo iskusili vezane su za mali broj jasno „grupno” obeleženih questova u gameworldu, koji se daju samostalno uraditi kada quest malčice prerastete dobijanjem dva-tri nivoa. U ulozi assasina nismo imali prevelikih teškoća da umlatimo outdoor mini-bosove sa gomilom addova prostim „kitingom” i ubijanjem jednog po jednog. Ukratko, prvu polovinu igre (35. nivo od mogućih 80) možete komotno solirati, čime se donekle negira poenta masovnog multiplayera.

M rejting, na koji su kreatori Age of Conana toliko ponosni, zapravo ne predstavlja ništa posebno. Tokom dvonedeljnog avanturisanja nabasali smo na par NPC devojaka u toplesu i tangama, uz povremenu dozu krvi i lako odsečenih glava koje će vam igra s vremena na vreme dodeliti kao fatality u borbi, i koji se mogu sresti u trilionu drugih igara. Ništa od toga ne proizvodi VAU efekat ili zasopljene komentare tipa: Tata, i ja bih ovo radio, hihihihi! Nismo naleteli na seks-robinje u igračkom vlasništvu ili neku sličnu urbanu legendu koja za AoC kruži Internetom. U igri nema čak ni psovki, a kamoli nevinoerotskih scena (po današnjim merilima) nalik na one u Milijusovom „Konanu” (prva sa vešticom, druga sa onomkakosezvaše plavušom koja gine od strele-zmije Talsa Duma). Kreiranje ženskog avatara, zbog incijalne obnaženosti, vidljive guze i oskudno pokrivenih grudi, sigurno će proizvesti blagu napaljenost kod dvanaestogodišnjaka koji kreću sa igrom, ali će to čak i njima brzo prestati da bude zanimljivo (pogotovo kada dođu do opreme koja prekriva inicijalnu golotinju). Čini se da je Funcomovo busanje u prsa M rejtingom samo marketinški gimmick: vidite nas, zar nismo Mature? Šmeknite M, zar nisam lud, blesav i raskalašan! Oh, putenost, glave i udovi...! Cela stvar podseća na lovačke priče srednjoškolskog štrebera koji se raskalašno hvali polnim avanturama na moru i ne obazire se na to što mu niko u razredu ne veruje. Sve u svemu, jedan Witcher predstavlja igru za odrasle u drastično većoj meri nego Age of Conan.

Budite veoma, veoma oprezni pri odlučivanju o nabavci Age of Conana: svi nabrojani problemi (tehničke prirode) mogu volšebno nestati u treptaju oka (kada bismo živeli u dimenziji X or something), mada je mnogo više verovatno da će u prvih nekoliko meseci po lansiranju AoC generisati drastično veću dozu nervoze i frustracije u odnosu na zabavu.

Miodrag KUZMANOVIĆ