U poslednje vreme sve je popularniji podžanr „ratnih” pucačina, pa nije ni čudo što je i Eidos Interactive, izdavačka kuća koja nas je nekada davno čašćavala nebrušenim dijamantima poput Deus Exa, pošla trbuhom za kruhom. Pod dirigentskom palicom britanskog Rebellion Developmentsa, poznatog po razvijanju pojedinih delova serijala Alien vs Predator, stiže nam Shellshock 2 – Blood Trails, igra koja ostavlja utisak da tvorci nisu bili preterano sigurni šta žele od nje da naprave. Dok je prethodni Shellshock bio klasična pucačina u trećem licu, njegov mali braca je pokušaj ukrštanja pucačine u prvom licu i survival horrora.

Radnja igre odvija se za vreme Vijetnamskog rata i prati alternativni razvoj konflikta u kojem su zapadni okupatori, u očajanju zbog sve lošijih ishoda sukoba sa trupama Vijetkonga, počeli da na svojim vojnicima primenjuju eksperimentalnu hemijsku supstancu koja je trebalo da pretvori dobre momke u nezaustavljive mašine za ubijanje, desetostruko jače i agilnije nego što su inače bili. Naravno, ispostavlja se da hemikalija ima i nuspojave, za koje se prekasno saznaje.

Igra vas smešta u kožu izvesnog Vokera, prašinara koji bi samo želeo da se što pre vrati toplini doma svog. Ali, kako to u ovakvim situacijama obično i biva, Voker će se pošteno načekati pre nego što mu se želje ispune. Naime, njegov brat Kal jedini je preživeli zaraženi koga su američke trupe uspele da zarobe. Kal se oslobađa i beži, kao što se moglo i očekivati, i tu počinje potraga... Sve u svemu, priča je jedna velika papazjanija klišea.

Sama mehanika igre banalizovana je do krajnjih granica podnošljivosti. Na prvu loptu deluje kao ispodprosečna pucačina. Nema mape, nema health bara, nema skakanja(!), nema plivanja. Malo kasnije se ispostavlja da je mapa sasvim nepotrebna, pošto je igra etalon za linearnost. „Linija zdravlja” zamenjena je iritantnim sistemom „krvavih mrlja”, koje sve više pomućuju vid glavnog junaka (pa i vaš), dok na kraju ne prekriju celu površinu monitora, a naš protagonista otegne papke. Zapravo, u jednom podužem delu igre zdravlje i nije posebno bitno, pošto je Vokera apsolutno nemoguće ubiti vatrenim oružjem, bez obzira na kalibar. Nasuprot tome, borba prsa u prsa više je nego smrtonosna i veoma lako se dolazi do zaključka da je najopasniji deo puške zapravo kundak.

Sve ovo će se koliko-toliko promeniti kada prvi put naletite na monstrume. Tada se igra presvlači iz FPS uniforme u survival horror. Odjednom pada mrak, municije biva sve manje, a inficirani humanoidi su podosta otproni na olovo (osim, naravno, u predelu glave). Čujete aritmične otkucaje sopstvenog srca, gutanje knedle i otežano disanje. Počinjete da pazite da proizvodite što manje buke pri kretanju (što je praktično nemoguće pod punom ratnom opremom), dok u jednom trenutku ne naletite na kontingent zaraženih, trošeći poslednji redenik municije za „maksima”. Kada se ta mora završi, vraćate se međ’ ljude, i tako ukrug.

Ono što bi moglo najviše zasmetati iskusnijim igračima jeste to što vaša efikasnost sa vatrenim oružjem ne zavisi ni od oružja, ni od vaše umešnosti, ni od uslova u kojima se nalazite, već samo od skripte koja nasumično određuje da li ste pogodili ili ne. U PC verziji primećuje se da je igra razvijana imajući u vidu konzole na prvom mestu, te stoga nema opcije čuvanja pozicije, već se to automatski dešava prolaskom kroz chechpointe, što će vas ponekad pošteno iznervirati. Takođe, ima podosta scena bliske borbe koje se rešavaju pritiskanjem prave kombinacije tastera u pravom trenutku, što može stvoriti veliku odbojnost prema igri u kasnijim stadijumima.

Grafika je prijatna za oko, sa lepim pejzažima i odličnim osvetljenjem, koje bi olako moglo biti i najjači adut ove igre. Modeli su pristojno urađeni, kada ne vrše invaziju u lični prostor našeg junaka, ali su užasno loše animirani i kreću se ili kao marionete ili kao da plivaju kroz mašinsko ulje. Kada vam se neko previše približi, počećete da primećujete sve manje sličnosti s ljudima. Tokom sinematika, kamera je uglavnom toliko haotična da će vas zaboleti glava ako pokušate da pratite njeno kretanje. Celokupna vizuelna komponenta igre nije na nivou koji se danas očekuje. Jednostavno, ovako nešto bi bilo fenomenalno da se pojavilo nekoliko meseci pre prvog Far Crya. Ovako, najbolji kompliment grafici jeste taj da je zadovoljavajuća.

Zvuk ide iz krajnosti u krajnost. Neki efekti zvuče odlično (kao pomenute fiziološke promene protagoniste), dok su drugi blagi užas (bat koraka). Glasovna gluma je užasna, ako se izuzme glavni junak, koji stvarno zvuči izgubljeno i zbunjeno i, što je najbitnije, kao da uopšte ne želi da bude tu.

Kada se saberu utisci, najveća mana igre je njen nestandardan kvalitet u svakom segmentu. Grafika, zvuk, gameplay, pa čak i priča konstanto variraju od užasnog do solidnog. Autori su imali dobru ideju, ali nisu znali šta će s njom. Vidi se da su se potrudili da što bolje prikažu teskobu i unutrašnje borbe junaka, užase rata, bratsku ljubav, ali neiskustvo im je došlo glave. Prvih sat vremena igranja su u nekoj meri zanimljivi, ali sve posle toga je puko gubljenje nerava i vremena.

Pavle ĐORĐEVIĆ