Leta Gospodnjeg dve hiljade i devetog, autori iz ruskog Mezmera obradovali su nas novom strategijom inspirisanom najskrivenijom ruskom tajnom iz Drugog svetskog rata. U kući izvesne ostarele drugarice Nataše Ivanovič pronađen je izgoreo, ali čitak dnevnik njenog verenika Ivana, vojnika Crvene armije, koji se našao u vrtlogu invazije neočekivanih osvajača. Redovi koji slede testament su hrabrosti junaka koji su se odupreli agresiji, spasli ne samo svoju domovinu, već verovatno i čitav svet i poslužili kao inspiracija za neverovatno strateško iskustvo namenjeno svim generalima iz fotelje...

21. jun 1942. „Drugarice i drugovi, nagoveštaji strašnih vesti koji su nam dolazili iz udaljenog Sibira bili su tačni! Rodna gruda naše majke Rusije, ničim izazvana, našla se na meti vanzemaljskih agresora sa daleke planete Mars!... Još mi u ušima odzvanjaju reči agitprop komesara sa Crvenog trga dok su nas ukrcavali u kamione, najdraža Nataša. Vrhovna komanda je pod vođstvom druga svih drugova, oca nacije Josifa Visarionoviča Staljina, odabrala druga mladog komandanta željnog dokazivanja da nas povede na Sibirski front. Pod njegovom direktnom komandom nalazi se nekoliko vrsta pešadije, tenkova, haubica i druge oklopne mehanizacije, kao i naše paklene kaćuše koje će pokolebati neprijateljska srca. Pred njim, kao i pred nama, stoji težak zadatak da isteramo stvorenja sa drugog sveta iz pastoralnog Sibira kroz tuce misija, za koje nemamo dovoljno taktičkih informacija o ciljevima na terenu, pa momci misle da ćemo zadatke i ciljeve često morati sami da otkrivamo u hodu. Šuška se da je drug mladi komandant pred svoju prvu misiju dobio samo kratko pismo od druga Staljina sa jasnom porukom da ne sme da izgubi predstojeće bitke. Svi smo se složili oko toga da bismo se rado menjali s njim u tom časnom trenutku...”

19. jul 1942. „Kontraofanziva se odvija po planu, najdraža. Zli Marsovci ostali su začuđeni kada smo uspeli da probijemo njihove obruče dobitnom taktikom besomučnog slanja svežih trupa koje su rado padale kao srpom pokošene pred marsovskim čudovištima. Drugovi komesari na terenu zabranili su nam da pričamo o nedostacima ove nepostojeće, ali efektne strategije. Svako ko pomene nemogućnost razlikovanja neprijateljskih i naših trupa na razrovanim bojištima, neodazivanje jedinica na višestruke direktne komande, kao i zaglavljivanje naših tenkova i vojnika prilikom traženja ruta za pokret i napad biće pravedno streljan za primer drugima.”

25. avgust 1942. „Danas smo otkrili da iza ubijenih neprijatelja na terenu ostaju novčići različitih boja, koje naše trupe mogu da koriste za unapređenje brzine, snage, obnavljanje zdravlja ili popunjavanje svežim trupama iz Vrhovne komande spremnih da padnu na braniku otadžbine. Mrski novac najbolje će biti iskorišćen kupovinom specijalnih napada kao što je pre neki dan bila naša gromoglasna himna, koja je povećala borbenu spremnost drugova, izazivajući paniku i nevericu u neprijateljskim redovima. Šuška se ovde među rovovima da će nam se na bojištu pridružiti i lično drug Staljin, čija će kolosalna figura zaseniti mrske zavojevače iz svemira, i posejati pravedničku paniku i bezumlje među agresorima koji su se drznuli da kroče na rodnu grudu...”

11. septembar 1942. „Predivni i živopisni pejzaži čarobno naslikanog Sibira su, bez sumnje usled marsovske invazije, transformisani u beživotne i tužne prizore, najdraža. Agoniju izaziva činjenica da teško podnosimo jarko obojene i bizarne neprijatelje, koji time pokušavaju da nas pokolebaju, a na svakom koraku svedoci smo siromaštva prizora dok nas sa zidova kuća i crkava tužno pozdravljaju isprane i mutne teksture. Jedan drug trvdi da je to zbog toga što naši dvogledi koriste rezoluciju samo 1024 i 768 nekakvih redova i kolona, ali je zbog reči „samo” brzo završio u misiji razminiravanja terena, kojom su ga drugovi partijski komesari nagradili. Primetili smo i to da dolazi do neobičnog zastajkivanja i kočenja u kretanju naših jedinica kada krenemo u juriš na veće formacije neprijatelja, ali nas drugovi iz komande uveravaju da je to usled loše konfiguracije naših slabih organizama, a ne do neoptimizovanosti opreme koju koristimo...”

14. septembar 1942. „Vrhovna komanda povukla je genijalan potez kada je proglasila da će se svi vojnici na ratištu zvati Ivan, što je dodatno izazvalo konfuziju i paniku u neprijateljskim redovima (a čini mi se i kod druga mladog komandira) kada su bojištem iz hiljadu grla počeli da se ore jedni te isti odzivi vojnika. Efekti neprijateljske paljbe, koja zvuči kao pljuckanje dece koja imitiraju pucanje pušaka, proglašeni su od strane drugova komesara kao prljav trik kojim zlikovci pokušavaju da nam se prikažu simpatičnim. Da bi u nama podigli ionako visok moral, drugovi iz Vrhovne komande obezbedili su nam neverovatno inspirativne muzičke kompozicije, za koje je odgovorna naša voljena drugarica Olja Narandžič, čije će veličanstvene tehno-pop kompozicije još najmanje 60 godina izmicati trulim kapitalistima sa najomraženije strane sveta...”

5. oktobar 1942. „Ovo su poslednji redovi koje ti pišem, najdraža. Vrhovna komanda polako sprema transportere za dugačak put na Mars. Konačno krećemo u kontraofanzivu koja će rodnoj grudi majke Rusije pridodati još jednu važnu teritoriju. Retko koji drug komesar se i usuđuje da prognozira kakve nas grozote očekuju na dalekom Marsu, ali znamo da će ta planeta pasti pred parnim valjkom kojim nepokolebljivo upravlja drug Staljin. Kada budeš pozdravljala drugove početnike koji se budu vratili iz osvajanja Rajhstaga, podseti ih na to da pogledaju daleko u nebo, jer će tamo ugledati planetu za koju ćemo se potruditi da ostane crvena do kraja vremena...”

Aleksandar DINIĆ