Battlestations: Pacific

Eidos, tj. Eidos Hungary stvarno zna kako da napravi nastavak dostojan poštovanja i ekstatičnog bacanja petardi. Battlestations: Pacific, sledbenik interesantnog, ali na više frontova ograničenog Battlestations: Midwaya, pored rešavanja svih problema koji su morili original donosi lopate sadržaja koji prethodnu igru proširuju po pitanju kvaliteta i posebno kvantiteta.

Umesto jedne (američke) kampanje koja je pokrivala limitirani segment rata na Pacifiku, Battlestations: Pacific donosi kompletan rat posmatran iz ugla obe zaraćene strane. Better yet, japanska kampanja vam omogućava da izmenite tok istorije, porazite američku flotu do nogu, osvojite sve strateške tačke na Tihom okeanu (uključujući i Havaje) i naterate ujka Sema na pregovarački sto. Ovakav pristup single player kampanji zaista je redak za mainstream igre na temu Drugog svetskog rata: većina sličnih naslova (u kojima imate opciju rukovođenja snagama sila osovine) zadovoljava se simulacijom poraza, šetajući vas od jedne do druge izgubljene bitke, čije segmente dobijate taktički, ali gubite strateški kroz neumoljiv tok skriptovane, istorijski autentične kampanjske strukture.

Kombinacija pristupa koji je u 99 odsto slučajeva rezervisan za heksagonalne, hard core 2D strategije i moderne, akciono-strateške AAA mehanike čini ovu igru zaista posebnom, makar na sadržinskom planu. Američka kampanja, s druge strane, dosledno sledi istorijski obrazac, pružajući vam priliku da se još jednom oprobate u „island hopping” strategiji, koja je Imperiju izlazećeg sunca posle četiri godine krvavog rata bacila na kolena: završićete je napadom na Okinavu, što će srušiti nade svakog ko je želeo malu dozu finalne alternative i na USA strani (operacija Olympic, koja bi se dogodila da nije bilo nuklearnog napada na Hirošimu i Nagasaki).

U odnosu na prethodni nastavak, osnovni strukturni elementi igre ostali su gotovo neizmenjeni: obe kampanje sastoje se od fiksnog niza misija (po četrnaest za svaku stranu), koje variraju od čisto akcionih, tj. onih u kojima vodite jednu borbenu jedinicu (brod, podmornicu ili avion) i strateških, u kojima raspolažete kombinovanim flotnim „assetima” i slobodom da protivničke snage porazite na potpuno proizvoljan način. Ovaj segment igre predstavlja njenu najjaču stranu: akcenat stavljen na veći broj jedinica (u odnosu na Midway) i na bolju integraciju vazduhoplovnih snaga i mornarice, kombinovan sa novim elementima nalik iskrcavanju mornaričke pešadije i osvajanju strateških tačaka na ostrvima zaista pleni obiljem opcija koje vam u svakom trenutku stoje na raspolaganju. Kao i u prethodnoj igri, najjači ofanzivni kec u rukavu obe strane jesu masivni torpedni napadi sa razarača, lakih krstarica (japanskih, pošto američke krstarice nisu nosile torpeda) ili iz vazduha: najprostija (ali najsmislenija) strategija obeju strana (pogotovo na expert nivou težine) jeste manevrisanje flote u poziciju za torpedni napad, postavljanje lovačkog „screena” oko nosača i bojnih brodova i slanje torpednih ili dive bomber eskadrila u napad na nosače ili aerodrome... Individualno strateško umeće ogleda se u pažljivom orkestriranju snaga na raspolaganju, tajmingu lansiranja borbenih eskadrila i odlučivanju koja borbena jedinica zahteva manuelnu kontrolu zarad punog efekta svakog napada.

Najgora strana Battlestations: Pacifica jeste voice acting, elemenat koji je trebalo da dâ „ljudski” ton sudaru čelika sa belom petokrakom i željeza sa crvenim suncem na oplati, ali koji je zbog izrazitog nekvaliteta sam sebi uskočio u usta, so to speak. Američka kampanja je još kako-tako podnošljiva sa ove strane: radio-komunikacija i dijalozi između komandanta i ađutanta, likova kojima nećete znati imena niti ćete im videti lica, ali koji su deo svake bitke od početka do kraja rata, ponekad su u stanju da vas mildly zabave (npr. scena u kojoj komentarišu ko je izmislio tradiciju farbanja jaja za Uskrs), ali je posao koji je urađen za japansku stranu apsolutno katastrofalan. Naprosto, japanski glasovi su pogrešni kako po pitanju akcenta i intonacije tako i po pitanju konstrukcije rečenica i pojmova o kojima govore: japanski pilot koji uleće u šesnaesterac derući se „Sir, we came to make some damage!” i slični borbeni pokliči, kojima fali samo YEAH na kraju, jednostavno nisu u duhu jezika niti mentalnog sklopa disciplinovanih vojnika Imperije.

Stvar koja takođe smeta (sa japanske strane) jeste isforsirano objašnjenje za korišćenje kamikaze napada na kraju kampanje. Japan dobija rat, šalje najveći deo američke flote na dno, invazija na Havaje samo što nije preduzeta, ali japanski komandant u tesnoj situaciji koja nema reperkusije na ishod rata odlučuje da žrtvuje grupu pilota. Ovaj apsurdni scenario nastavlja se u poslednjoj japanskoj misiji (probijanje blokade oko Havaja) u kojoj jedan od vaših nosača aviona sadrži isključivo kontingent kamikaze aviona. Zašto? Istorijski okvir za Božanski vetar svima je odavno poznat: puki očaj koji je prislio japansku komandu na žrtvovanje pilota potpuno izostaje iz trijumfalnog finiša njihove kampanje, bacajući senku na inače sjajno osmišljen ton alternativno istorijske kampanje, bazirane oko drugačijih ishoda slavnih istorijskih bitaka (osvajanje Port Moresbija, potapanje američkih nosača u bici za Midvej i iskrcavanje na ostrvo itd.).

Miodrag KUZMANOVIĆ