Violeta Sabo bila je britanski komandos i u periodu od 5. do 30. aprila 1944. godine delovala je u okupiranoj Francuskoj, digla u vazduh četiri bandere i minirala jednu trafostanicu... Uhvaćena je od strane Gestapoa u rutinskoj kontroli saobraćaja, sprovedena u ženski logor Ravensbruk, bila je mučena i pogubljena početkom 1945. godine. Ako ovo predstavlja dovoljan razlog za to da se napišu tomovi knjiga, snime filmovi i da se napravi igra za PC i Xbox 360, onda Sonja Marinković, Jelena Ćetković i ostale ilegalke, pored identičnih medijskih refleksija, zaslužuju i bronzane spomenike u svim glavnim gradovima planete.

Legendarna je britanska sposobnost da se od komarca napravi magarac. Od juriša šačice urođenika naoružanih zašiljenim mangoima na crvene mundire napravili su herojsku odbrambenu epopeju (bitka kod Rorkovog prelaza), od posade bombardera sa skakutajućom bombom koja je probušila jednu branu u rurskoj oblasti stvorili su mit o „Dambustersima”... Hell, čak su uspeli i da glorifikuju i imortalizuju jedan prilično glup poraz: juriš lake konjice u Krimskom ratu, koju je nesposobni oficir poveo u frontalni napad na ruske topove, obesmrćen je na način koji normalnom čoveku stvara upitnik iznad glave. Podanici Njenog veličanstva bacili bi rukavicu u lice svakom ko bi naglas osporio njihovu agresivnu mitomaniju, ustajali bi sa stolica i fokusirali ubitačni pogled na onoga ko bi se usudio da komentariše inteligenciju komandira koji je dvadesetdvogodišnju devojku natovario dinamitom i bacio padobranom u Francusku, ubedivši je u to da je Gestapo pun morona koje je tako zabavno vući za nos...

Velvet Assassin, ispodprosečna akciona šunjalica, prilično je nesrećan i nesređen naslov, a svoju konfuziju deli sa real-life inspiracijom koja je završila u gasnoj komori. Violet Samer, virtuelni alter ego Violete Sabo (bila je udata za oficira mađarskog porekla, otuda prezime...), kroz 12 poglavlja Velvet Assasssina igraće ulogu Sema Fišera, šunjaće se kroz senke, klaće nemačke vojnike iz zasede i ispunjavati diverzantske misije visokog profila. Najveći deo kampanje projektovan je kao flešbek: ležeći u bolničkom krevetu, teško ranjena devojka vraća film unazad i prati dešavanja koja su je dovela u ovu situaciju, da bi tek na samom kraju balade uzela učešća u prezentu, bežeći od Waffen SS trupa, koje su joj konačno ušle u trag... Ne bojte se, priča ima srećan kraj: igrač koji nije očekivao ovakav kliše, kao i onaj ko ovo smatra spoilerom, nije ništa drugo do simpatična naivčina...

Za razliku od Thiefa, Splinter Cella i ostalih stealth akcionih igara sa pedigreom, Velvet Assasin sadrži nedostatak suštinskog karaktera: igra je apsolutno linearna. Neinspirativan dizajn igre ne ogleda se samo u činjenici da posedujete jedan način rešavanja misionih zadataka, već i u potpuno pravolinijskom dizajnu nivoa, tačnije vaše putanje kroz njih. Krčenje puta kroz jedinu moguću stazu definiše kompletan gameplay igre u okviru jedine preostale sfere u kojoj je teoretski moguć bilo kakav kreativni input sa igračeve strane – borbe sa nemačkim vojnicima. Taj elemenat igre, nažalost, opet biva utopljen u šablonizovanost koja preovladava, jer ćete u najvećem broju slučajeva biti prisiljeni na to da koristite ubod nožem s leđa, jedan jedini metod za eliminaciju koji je pouzdan u 100 odsto slučajeva.

Superglup borbeni sistem valja malo pojasniti. Standardni borbeni komplet koji Violeta unosi u misiju jeste nož i prigušeni pištolj sa sedam metaka. Dopuna municije moguća je samo pražnjenjem sadržaja „službenih” Wehrmacht ormarića, koji su izuzetno retki (neki nivoi ih nemaju); nemate mogućnost uzimanja oružja ili municije od likvidiranih protivnika, bez obzira na činjenicu da ćete u kasnijem toku igre u ormarićima pronalaziti sačmaru, poluautomatsku pušku ili Sturmgewehr sa vrlo ograničenom municijom (oružje koje standardni protivnici inače nose). Protivnika sigurno ubija samo direktan pogodak u glavu, dok ćete rešetanjem u telo brzo i neefikasno protraćiti limitirano streljivo i sasvim sigurno poginuti ukoliko se borite protiv dva stražara istovremeno... Igra vas, poput magarca koga vuku za ular, prisiljava na način borbe u kom jedino imate šansu da preživite: šunjanje po senkama, približavanje stražaru s leđa i ubadanje nožem – koncept koji posle dvestotog mrtvog Švabe postaje ubitačno monoton.

Svaka prostorija u igri sa više protivnika podseća na mini-puzzle: prvo sledi višeminutno osmatranje patrolnih ruta straže, nakon čega morate definisati redosled poteza koji će dovesti do njihove smrti bez podizanja uzbune. U kombinaciji sa sistemom razuđenih checkpointa (igra ne dozvoljava manuelni sejv), ovo predstavlja monstruozno snažan recept za frustraciju: neke delove, naročito u kasnijem toku igre, ponavljaćete i do trideset puta pre nego što „ubodete” kombinaciju koja dobija, tačnije ubija. Malu pomoć imaćete u obliku injekcija sa morfijumom: trčeći u negližeu sa isukanim nožem, ubrizgavanjem droge „zamrzavate” okruženje i stičete sposobnost eliminacije stražara bez opasnosti po zdravlje. Objašnjenje ovog elementa verovatno leži u flešbek karakteru igre, tačnije u akciji koju Violeta vrti u glavi dok leži u bunilu, a koju injekcija narkotika nakratko stabilizuje, omogućavajući pri tom snižavanje pulsa rešavanjem situacije opasne po život... a možda i ne, s obzirom na to da normalno objašnjenje ne postoji...

Miodrag KUZMANOVIĆ