Igrice... Vrhovi prstiju mi se bune dok ovo tipkaju u Wordu... Ovu terminološku uvredu apsolutno shvatam lično

Udubljujući se u rastuće tenzije između Severne i Južne Koreje, gledajući potapanje brodova i slušajući repetiranje pušaka sa obe strane demarkacione linije, palo mi je na pamet da postoji realna mogućnost da se Kimovi pohvataju za vratove i time daju legitimitet jednoj teoriji koju do sada nisam podelio sa svetom: teoriji koja sugeriše da igre ponekad prejudiciraju ratove. Setimo se samo C&C: Generalsa, koji je proročki obradio invaziju na Irak, Ghost Recona i rata u Gruziji, Balance of Powera i građanskog rata u Jugoslaviji i drugih naslova čija su poligonalna krv i otkinuti udovi postali proteinsko-hemoglobinsko realni. Da li će The Operational Art of War II: Modern Battles 1956–2000, Mercenaries, Ghost Recon 2 i zilion drugih naslova koji obrađuju fiktivni savremeni rat dveju Koreja i saveznika probiti barijeru imaginacije i ovaplotiti se u realnosti? Nemam pojma, ali imam sjajan savet za Kim Džong Ila: Kime, ako misliš da napadaš, sačekaj kraj jula i izlazak Starcrafta II. Realno je očekivati da će južni komad poluostrva biti potpuno paralisan, na način sličan hibernaciji Izraela početkom oktobra 1973. godine, kada su jevrejsku državu na prvi dan Jom Kipura napale kombinovane snage Egipta i Sirije i za dlaku propustile šansu da tenkovskim gusenicama išpartaju nove granice Izraela. Prilično je lako zamisliti rano jutro 28. jula 2010. godine, šlemove, šapke i tenkove sa pentagramima kako kuljaju iz magle kao undead mornari, uniformisane utvare koje pucaju u potiljak južnjacima, čiji pogled bludi u erotskoj psihozi Zerg metamorfoze, i krike uhranjenih korejskih žena koje mršavi cerekavci sa kalašnjikovima entuzijastično trpaju u kamione i odvoze u najbliži centar za revolucionarnu oplodnju. Tako im i treba kad nisu slušali Reda Formana, zapisivali i ponavljali mudrosti nalik na „Remember, kids, komunista ne ceni ničiji, pa ni svoj život, u stanju je da živi nedeljama na raskuvanom pirinču, i obožava debele konformiste koji znaju da se brane samo štancovanjem Terran Battlecruisera”.

Rat, dakle. Iako bi ljudske žrtve bile razlog za žaljenje, iako bi svet ponovo došao na rub nuklearnog holokausta, sveži interkorejski sukob, pokrenut na dan tržišne premijere Starcrafta II, dao bi neslućeni legitimitet, publicitet i potenciju igrama kao najmlađem novoustanovljenom geopolitičkom činiocu 21. veka. Zamislite samo napredak na polju vojno-političkih teorija, preispitivanje stavova o značaju toplih mora, komunikacija i konfiguraciji terena, stavljanje igara u istu ravan sa konceptima kao što su demografija, religija i kvalitet obuke i tehnička opremljenost stajaćih vojski. Uživali bismo u vatrenim raspravama sa zajedničkim imeniteljem začuđenog skidanja kape i divljenja novom činiocu pogodnom za analiziranje, pozdravljali bismo modifikovanje neoklasičnih teorija o uticajima informacionih tehnologija na vođenje politike i rata. Mljac! Možda bi tada nekoga iz redakcije SK pozvali na RTS da učestvuje u panel diskusiji ozbiljnijoj od „Agresivnost kod dece, igre su krive, myes?”

Video igre danas, kao i celokupan biznis/kultura povezani s njima najviše podsećaju na Saveznu republiku Nemačku u periodu od šezdesetih do kasnih osamdesetih godina prošlog veka. Igre su ekonomski džin ali politički patuljak, pojava kojoj su potrebni ekvivalenti probijanja Berlinskog zida i priznavanja nezavisne Hrvatske zarad sticanja potrebnog legitimiteta. Šta će igrama legimitet, a posebno takav legitimitet, piše ispod žutog upitnika na glavama u publici? Ako ni zbog čega drugog, legitimitet, cementiran statusom pojave koja je presudno uticala na nešto tako krupno kao što je rat, konačno će ubediti novinare iz mainstream medija da igre nisu igrice, nego igre, i da nisu „nešto” nedefinisano, nego umetnost. Igrice... Vrhovi prstiju mi se bune dok ovo tipkaju u Wordu... Ovu terminološku uvredu apsolutno shvatam lično, i svaki put kada vidim taj užasni deminutiv ili kada ga neko izgovori u mojoj blizini, osetim se kao Keri, kojoj svaka verbalna pakost pomera skalu anksioznosti i kojoj do mentalne eksplozije i telekinetičkog masakra u sali nedostaje samo kapljica sačinjena od nekoliko kondenzovanih uvredica. Ako treba da dođe do rata da bi igre porasle i izgubile „ice”, so be it.

Ovo ne bi bio prvi put da se iz katastrofe izrodi nešto pozitivno, nalik na plastiku i sokove u prahu koji su nam ostali posle Drugog svetskog rata. Naša zemlja je još bolji primer za ovu tezu, opisno-terminološki gledano: nakon Prvog svetskog rata i naših blistavih pobeda, na Srbe se više nije gledalo kao na blatnjavu rasu svinjara i secikesa trgovačkih karavana već kao na njuške koje su razbile Švabe i Bugare kao da su im linije bile od sira, a artiljerija od lepljenog arpadžika.

Hajmo, Korejanci. Još dva meseca. Možete vi to.

Miodrag „Kim” KUZMANOVIĆ