Digitalna forenzika

Naučna fantastika ili naučna realnost?

Do pre dvanaest godina forenzičke naučne discipline, pa i sam njihov naziv, nisu bili poznati koliko su danas. Šta se desilo? Počela je da se emituje serija „CSI: Crime Scene Investigation” i pokrenula neočekivani talas popularnosti onih TV emisija, prvo igranih, a zatim i dokumentarnih, u čijem su centru forenzička istraživanja i eksperimenti. (Treba ipak imati u vidu to da su u pitanju serije kojima je bitnije da budu dinamične i zabavne nego naučno precizne.) Zbog toga je u poslednjih deset godina poraslo interesovanje za forenzičke discipline na univerzitetima širom sveta. S druge strane, potencijalni porotnici previše očekuju od tehnologije i forenzičkih nauka predstavljenih tako živopisno u visokobudžetnim TV serijama. To nas dovodi do teme ovog članka – gde se danas nalaze forenzička nauka i tehnika? Šta je u serijama koje gledamo nauka, a šta fantastika?

Baze

Verovatno najmoćnije oružje pri identifikaciji kako žrtava tako i počinioca jesu baze podataka. Najbitnije su baze otisaka prstiju (i dlanova), DNK profila i baze balističkih podataka. Kako pretraživanje baza nije baš atraktivno za napete TV serije, to je segment gde se najviše toga „ulepšava”. Razne serije se doslovno takmiče koja će imati lepši, animiraniji, a samim tim i nerealniji grafički interfejs. Pored toga, protagonisti najčešće dobijaju rezultate trenutno. U realnosti, baze poput FBI-jevog IAFIS-a (Integrated Automated Fingerprint Identification System), koje sadrže više od 100 miliona otisaka prstiju, toliko su zauzete da se čeka oko pola sata samo za početak izvršavanja kriminalističkih upita, a za civilne upite čeka se i više od sat vremena. S druge strane, upit ovoj bazi, koji se obrađuje nekoliko sati, uopšte ne bi bio moguć ručno. Obučenom tehničaru trebalo bi oko trideset pet godina da ručno prođe kroz bazu od „samo” milion otisaka. Naravno, postoji još mnogo baza podataka: automobili, otisci i hemijski sastav guma, odnosno đonova cipela i patika, zatim boje, vlakna, insekti, biljke i drugo. Sve što se može naći za vreme istraživanja mesta zločina ima korespondirajuću bazu podataka sa kojom se upoređuje.

Ipak, mnoge od tehnika i tehnologija prikazanih u serijama zaista su već neko vreme u upotrebi ili se postepeno uvode. Terenski čitači otisaka prstiju pojavili su se u serijama pre nekih pet godina, a sada su u brojnim zemljama deo standardne opreme (bilo kao samostalan uređaj ili čitač povezan sa lapotopom). Ironijom sudbine, ovi uređaji bivaju već sad potisnuti iz upotrebe, jer su neki od modernih smartphoneova u stanju da uzmu otisak i proslede ga na upit isto kao profesionalni uređaji.

Jedna od disciplina koja je najdalje odmakla u automatizaciji verovatno je forenzička balistika. Od početka devedesetih godina prošlog veka, kompanija Forensic Technology prednjači na ovom polju. Na njenim patentima zasniva se američki IBIS (Integrated Ballistic Identification System), koji se smatra zlatnim standardom ovakvog sistema, kao i IBIN (Interpol Ballistic Identification Network). Sistem je u početku standardno pravio 2D fotografije zrna, a danas im je standard kompozitna slika 2D i 3D mikrografije zrna i čaura metaka.

Analiza DNK materijala, najčešće krvi, pljuvačke, kose i epitelnih ćelija, predstavljena je u serijama kao montirana sekvenca u kojoj naučnik obavi nekoliko zahvata i začas dobije rezultat. Stvarno stanje mnogo je komplikovanije. Treba imati u vidu to da se prilikom ovih testova ne upoređuje kompletan genetski materijal svakog pojedinca, već samo nekolicina odabranih parova gena koji su karakteristični kod svakog pojedinca. Ilustracije radi, velike laboratorije širom sveta u stanju su da urade tek oko tri stotine kompletnih genoma godišnje. Pored toga, ove „male” analize potrebne za identifikaciju retko se vrše u kriminalističkim laboratorijama, već se obavljaju u posebnim centrima koji su preopterećeni zahtevima za ovu vrstu dokaza, pa se na testiranje čeka nedeljama, ako ne i mesecima.

Vizuelizacija

Većina dokaza ima smisla tek onda kada se predstave na odgovarajući način. Sa svojim visokim budžetima za izradu vizuelnih efekata, TV serije su odlične u predstavljanju dokaza na inovativne, tahnički napredne načine, od interaktivnih displeja na stolovima i zidovima, pa do holografskih projekcija. Stvarno stanje i ovde je znatno uprošćenije, ali i dalje efikasno. Policijski istražitelji gledaju podatke na običnim ekranima, kao i ostali ljudi koji koriste računar. Sigurno je da detaljna vizuelizacija pomaže u rešavanju slučajeva, ali najčešće je potrebnija laicima (poput porotnika ili gledalaca TV serija) nego iskusnim stručnjacima. U tu svrhu koriste se aplikacije za 3D vizuelizaciju koje pretvaraju rezultate istraživanja u lako razumljivu vizuelnu formu.

No, kako tehnologija napreduje, tako je i vizuelizacija olakšana. Na primer, komercijalni 3D laserski skener kao što je Faro Focus 3D kompanije Delta Sphere u stanju je da automatizovano i za manje od petnaest minuta napravi 3D model prostorije sa svim objektima i detaljima. Na tako digitalizovanom mestu zločina moguće je u softveru Scene Vision 3D, bez dodatnih eksperimenata, analizirati putanje metaka ili raspršivanja krvi, što štedi vreme ali i materijal. Slična automatizacija moguća je i pri pretvaranju postojećih podataka kao što su CT skenovi iz medicinskih dosijea u 3D modele, pa čak i 3D štampane objekte. Američka Centralna laboratorija za identifikaciju koristi CT skenove živih ljudi da pomoću 3D štampača napravi modele kostura, koji im pomažu u identifikaciji posmrtnih ostataka vojnika iz Korejskog rata (jer nema DNK materijala za testiranje).

Tehnika koja se za potrebe TV serija zloupotrebljava do besvesti jeste izoštravanje fotografija i video snimaka. Izoštravanje i zumiranje sasvim je moguće. Za to se može upotrebiti čak i softver opšte namene tipa Photoshopa. Ipak, veći deo onoga što se u serijama izvodi sa fotografijama i video zapisom u realnosti naprosto nije moguće. Kada se dođe do nivoa piksela, više nema informacija na osnovu kojih bi se stvorili dodatni detalji. Analogno vizuelnim dokazima, tu je i analiza audio snimaka. Audio stručnjaci koriste profesionalnu opremu i softver za obradu zvuka za otkrivanje detalja koji se ne čuju golim uhom, ali i da utvrde verodostojnost samih snimaka. Tako je, na primer, otkriveno da uređaji za digitalno snimanje zvuka pri svom radu hvataju i smetnje od lokalne električne mreže u koju su uključeni. Kako frekvencija nikada nije idealnih 50/60 Hz, moguće je u saradnji sa elektrodistribucijom proveriti da li frekvencija sa snimka odgovara navodnom mestu snimanja.

Četiri discipline

S obzirom na to da su računari postali sastavni deo našeg života, velika količina bitnih podataka nalazi se u digitalnoj formi. Kada je nastala potreba da se dođe do digitalnih podataka koje je neko pokušao da sakrije, nastala je i potreba za digitalnom forenzikom. Zbog širokog spektra tehnika za pristup podacima u njihovim različitim oblicima, izdvojile su se četiri poddiscipline: forenzika računara, forenzika mobilnih uređaja, forenzika mreža i forenzika baza podataka. Većina forenzičkih tehnika koje se koriste u ove svrhe dele svoje osnove sa sistemima za dolazak do izgubljenih podataka. Tu su rekonstrukcija obrisanih podataka sa fizičkih sektora diskova, kao i dekripcione tehnike za dolazak do zaštićenih podataka. Informacije u RAM-u ne nestaju trenutno po isključivanju iz struje, već je potrebno neko vreme da se izgube. Jedan od načina da se taj proces uspori jeste hlađenje čipova na temperaturu nižu od –60 °C. Većina programa i alata koji se upotrebljavaju pri sakupljanju podataka su besplatni ili komercijalni. Jedan od retkih izuzetaka je COFEE (Computer Online Forensic Evidence Extractor), Microsoftov paket koji sadrži više od 150 alata, napravljen specijalno za organe zakona.

Mrežna forenzika podrazumeva praćenje protoka u okviru mreža. Koristi se alat koji presreće pakete podataka pa ih ili skladišti ili ih brzo analizira i beleži samo rezultate analize. Za prvu opciju potreban je veliki prostor za skladištenje podataka, dok drugi zahteva veću procesorsku snagu. S druge strane, za mobilne uređaje koriste se specijalizovani uređaji za iščitavanje interne memorije, kao i klasični uređaji za čitanje memorijskih kartica. Kod oštećenih telefona ide se toliko daleko da se odlemljuju i pojedinačni čipovi radi analize.

Gde onda stojimo?

U TV serijama koje popularizuju forenziku ponekad se preteruje, ali se uglavnom ne ide mnogo daleko od naučnih činjenica. Najčešće su u pitanju ulepšavanja baza podataka i vizuelizacija ili pak ubrzavanje tehnika koje su sasvim moguće, ali se u stvarnosti sporije odvijaju. Najveće odstupanje od realnosti svakako je u preteranoj slobodi pri izoštravanju zamućenih fotografija. Kritičari ovakvih emisija čak su osmislili termin „CSI efekat” da opišu mešavinu povećanih prohteva porotnika za forenzičkim dokazima i činjenice da su počinioci sve informisaniji kako da uklone tragove za sobom. Ipak, granice forenzičkih nauka i primenjenih tehnologija konstantno se šire, delom baš zbog njihove popularizacije putem ovih emisija, pa istražitelji uspevaju da i dalje budu jedan korak ispred kriminalaca.

Dragan KOSOVAC