Cyber rat

Kineska armija ima nezaustavljivu jedinicu od hiljadu hakera

Dve najveće svetske sile na svetu deluju kao da međusobno dobro sarađuju. Dok je jedna svetska fabrika, druga je svetski izvor tehnoloških inovacija i naveći kupac proizvoda iz Kine. Međutim, ispod površine vodi se nevidljivi rat koji je uvek postojao, samo što je sada tehnologija drugačija, a ulog veći.

Špijunaža. Dok odnosi neke dve države, posebno kada su u pitanju svetske sile, mogu da variraju kroz godine, decenije i vekove od naizgled idiličnih do napetih, pa čak i do onih kada se zvecka oružjem, špijunaža je uvek prisutna. To je nevidljivi paralelni rat koji ne staje, a čiji učesnici kao zadatak imaju sakupljanje što više informacija, jer su one moć i nikada se ne zna kada će zatrebati – u ekonomiji, diplomatskom cenkanju ili u ratu.

Ranije je bilo teško stići do poverljivih informacija jer su takvi poduhvati zahtevali mnogo rada na terenu. Ipak, zahvaljujući opštoj umreženosti i internetu, danas je dolazak do najčuvanijih poslovnih, vojnih ili državnih tajni, hiljadama kilometara daleko od zemlje koja se špijunira, sasvim izvodiva operacija, naravno – uz dovoljno znanja, resursa i, u najozbiljnim slučajevima, uz državnu pomoć. Sada se čuvari tajni, koliko god se borili i ulagali u sigurnost, istovremeno mire sa činjenicom da je neko već uspeo barem da „baci pogled” tamo gde ne treba, te da je napad najbolja odbrana, jer ako neprijatelj zna mnogo o vama, morate i vi da znate mnogo o njemu. Hakerski napadi su poslednjih godina realnost. Pentagon „trpi” oko tri miliona „udara” dnevno. Neki ga napadaju jer je to izazov, drugi zbog ideologije, ali su najuspešniji oni kojima je to jednostavno – posao.

Ovi poslednji uglavnom su pripadnici Jedinice 61398. To je deo kineske vojske koji u predgrađu Šangaja ima armiju hakera odgovornih za napade na SAD, na državne institucije i poslovne gigante. Dok se dugo samo spekulisalo o tome, nedavno je potvrđeno postojanje ovakve armije u izveštaju sigurnosne kompanije Mandiant, koji možete pogledati na adresi intelreport.mandiant.com.

Mandiant je, naime, na osnovu brojnih dokaza utvrdio da napadi na SAD, koji traju već godinama, potiču iz dvanaestospratne zgrade u predgrađu Šangaja, okružene restoranima, salonima za masažu, kompanijom koja uvozi vino iz Evrope itd.

Ovi napadi traju još od 2006. godine i bilo ih je više od 140. Međutim, za Ameriku postaje opasno to što su oni sve sofisticiraniji. Najpre je u pitanju bila „samo” građa podataka, terabajti su izvučeni iz najrazličitijih kompanija, od „Coca-cole” preko Googlea i Twittera, pa da Lockhead Martina, jednog od najznačajnijih partnera američke vojske. Međutim, Mandiantov izveštaj sada pokazuje i napade na kompanije povezane sa kritičnom infrastrukturom u SAD. Teorijski, hakeri iz Kine rade na sposobnošću manipulacije mrežom električne energije, infrastrukturom za dovod gasa i naftnim rafinerijama.

Izgleda da tako Kina opipava teren i testira sopstvene hakerske sposobnosti, što je nešto što su Amerika i Izrael već realizovali u praksi kroz Stuxnet i srodne viruse kojima se sabotiraju iranska nuklearna postrojenja, i to do tačke da je došlo do eksplozija u jednoj od njih. Fobija od internet napada navela je Iran da na državnom nivou počne da implementira „svoj internet”, tj. mrežu izolovanu od ostatka sveta. Međutim, u izuzetno umreženim državama kao što su SAD tako nešto nije moguće.

Zato je pitanje vremena kada će sajbernapadi postati glavna tema na međunarodnoj političkoj pozornici. Kina i Amerika, kao i ostali, moraće da povuku granice u virtuelnom prostoru, ali je to lakše reći nego uraditi. SAD su potrošile 718 milijardi dolara na sigurnost, ali je istina da je način na koji internet funkcioniše, sama njegova arhitektura, podložna sigurnosnim rupama koje dovode do ovakvih napada i tu je danas veoma teško bilo šta uraditi da se pretnja zaustavi. Dok se jedne rupe krpe, sa novim tehnologijama, novim verzijama browsera, softvera i internet standarda nastaju nove. Jednostavno, internet nije napravljan za sve za šta se danas koristi, a stvoriti internet 2 i krenuti od nule, to je tek neverovatno složen poduhvat, s tehničkog, političkog, sigurnosnog, ekonomskog i svakog drugog aspekta.

Sigurnosne kompanije zato funkcionišu na način koji ne dovodi do efektivne zaštite. Naime, čeka se na nove vrste virusa, a onda se oni „leče”. Uspešno preventivno delovanje u većini slučajeva nije moguće. Tu igra ulogu i ljudski faktor jer „vrata” često otvore upravo zaposleni, koji naivno kliknu na linkove u mejlovima ili na drugi način omoguće dovitljivim hakerima da uđu u sistem.

Imajući u vidu takvu situaciju, sajber rat, pre svega između SAD i Kine, jeste nešto što se prihvata i što ne utiče na druge sfere saradnje ili razlaza između dve države, jer ni jedni ni drugi ne mogu očekivati da će se s tim brzo stati. Pitanje je samo koliko će se daleko otići.

Ivan VESIĆ