Nikon Df

Digitalna fuzija (Df), objašnjavaju u Nikonu, spoj modernih komponenti sa retro načinom upotrebe i izgledom. Vizuelno je prelep, pogotovo u kombinaciji sive i crne boje. Naš test model je nažalost u nindža stealth tripu, skroz crn. Na promotivnim fotografijama i video materijalu izgledao je skladno, upotrebljivo, nadasve zanimljivo i nesvakidašnje. Vuče na emocije prošlosti kada je vreme teklo sporije, kada ste natenane mogli da se igrate sa prekidačima, polugama, točkićima... Pre nego što pritisnete taster koji će naterati zavesicu da se preklopi, uz specifičan zvuk koji pravi dok pada i ponovo ustaje, vraćajući se u prvobitnu poziciju. Ah, idila.

Stajling detalje preuzima sa modela iz ere dok ste još uvek morali manuelno da fokusirate, otvarate „leđa” aparata, ubacujete film i premotavate ga... Sa modela kao što je Nikon FM, ali... Ti momenti su preneseni na prednju i gornju masku, dok je poleđina identična onoj koju srećemo kod svih modernih Nikonovih aparata. Pa tako Df nije veličine klasičnog (filmskog) SLR aparata, nije čak ni veličine MILC-a. A kako bi i mogao da bude bilo šta od toga kada: a) ima ogledalo, b) ima displej na pozadini i c) ima tražilo veličine omanjeg hrama. Nije mali, razum je to znao, srce nije htelo da prihvati, ali ga je suočavanje sa brutalnom realnošću dovelo u red. Ipak, inženjeri u Nikonu su radili prekovremeno, pa su dimenzije i težina Df-a zaista nešto manji od klasičnih dSLR-ova, čak i od D610 koji je najmanji u Nikonovoj ponudi i za koji se može reći da je poslužio kao osnova. U kombinaciji sa fiksnim pedesetomilimetarskim objektivom, Df je veoma lak za nošenje (telo sa objektivom, baterijom i karticom je oko 950 g).

Čim uzmete aparat u ruku, uočavate da je grip plitak i da možda nije najbolje ergonomski rešen te da može da proizvode neželjeni umor pri dužem korišćenju. Ovo nije slučaj, jer zbog manje mase i dobrog balansa sa kit objektivom, ni posle višečasovne upotrebe nismo imali problema sa korišćenjem Df-a. Sa druge strane zbog nedostatka većeg i čvršćeg oslonca, korišćenje većih i težih objektiva, kao što je 70-200 f/2.8 VR2, u dužem vremenskom periodu predstavlja pravu gimnastiku. Javlja se osećaj da vam može zatrebati i treća ruka, ali ideja iza Df-a nije da se on koristi sa dalekometnim objektivima, već pre svega sa prajmovima (objektivi fiksne žižne daljine) i manjim zumovima.

Raspored kontrola na telu je kombinacija analognih i modernih, tako da je teško da će vam neka komanda zafaliti. Ovo donekle odstupa od retro ideje, ali sa druge strane ne narušava funkcionalnost aparata, već dodaje na njegovoj upotrebljivosti. Pa tako prednja strana ima sve klasične komande, ušminkane u stilu 80-ih. Kontrolni točkić se nalazi između rukohvata i bajoneta, postavljen da se rotira po vertikalnoj osi, naspram horizontalne koja je predstavljala default orijentaciju. U prvi mah, čini se nezgodnim za kontrolisanje, ali ne treba mnogo vremena da se naviknete i da njegova upotreba postane „prirodna”. Niže se nalaze programabilni Fn i Dof Preview tasteri, čija se funkcija može menjati. Sa druge strane bajoneta nalazi se BKT (Bracketing) taster, taster za otključavanje objektiva i AF (Auto focus) prekidač, pomoću kojeg se brzo prebacujemo između automatskog i manuelnog fokusiranja, i taster koji služi za odabir načina fokusiranja – single ili continuous. Tu je još i LE dioda koja nam treperenjem signalizira odloženo okidanje i PC-Sync terminal za povezivanje sa spoljnom rasvetom.

Gornja strana je totalno drugačija od drugih i svega onoga na šta smo navikli. Njom dominiraju mehanički točkići, hladni na dodir, pošto su izrađeni od aluminijuma, sa ugraviranim vrednostima. Levo od tražila se nalaze dupli točkići, jedan na drugom. Donji služi za odabir ISO vrednosti u koracima od 1/3 blende, dok sa okretanjem gornjeg vršimo kompenzaciju ekspozicije u jednom od poluautomatskih modova. Svaki točkić ima svoj taster za deblokadu, kako slučajno ne biste promenili vrednosti, ali nezgodno je što njihovo korišćenje zahteva da privremeno pomerite levu ruku, a samim tim i jedan od oslonca aparata. Desno od optičkog tražila nalazi se drugi set komandi, kod kojeg je u prvom planu točkić za odabir ekspozicije. Na njemu su ugravirane vrednosti od 1/4000s do 4s, a pored njih još i ’B’ (Bulb – drži blendu otvorenom sve dok se ne pusti okidač), ’T’ (Time – drži zavesicu podignutom 30 minuta nakon okidanja ili dok okidač ne bude ponovo pritisnut), ’X’ (X-Sync – koristi se sa blicem pri podešavanju trajanja ekspozicije sa brzinom sinhronizacije) i ’1/3 STEP’, označen plavom bojom (služi da biste aparat mogli da koristite kao klasičan dSLR putem prednjeg i zadnjeg točkića i na taj način da zaobiđete analognu komandu). Ispod njega se nalazi poluga za odabir načina okidanja – ’S’ (Single), ’CL’ (Continuous Low), ’CH’ (Continous High), ’Q’ (Quiet), ’Self-timer’ i ’MUP’ (Mirror-Up). Desno je ’On/Off’ prekidač u čijoj sredini se nalazi shutter taster, a dalje desno točkić za odabir režima fotografisanja (Manual, Aperature Priority, Shutter Priority i Program). Ispod njega se nalazi mali LCD displej koji pokazuje samo najosnovnije informacije – brzina okidača, otvor blende, status baterije i broj preostalih fotografija koje je moguće snimiti na karticu, a tik pored njega malecni taster čijim pritiskanjem rasvetljavate ekran.

Tražilo Df-a pruža veliki broj informacija, kako bi nadomestilo mali LCD displej na vrhu, a ujedno i smanjilo potrebu za korišćenjem pozadinskog displeja za prikaz i promenu paramatera. Tu su indikatori potvrde fokusa, odabranog režima merenja svetla, AE-Lock i FV-Lock, indikator odabranog moda, indikator usklađenosti zatvarača za brzinom sinhronizacije blica, dužina ekspozicije, otvor blende, skala svetlomera, ikonica za prijavljivanje prazne baterije, indikator kompenzacije snage blica, indikator „bracketing” funkcije, indikator kompenzacije ekspozicije, HDR i Active D-Lightning indikatori, AutoISO opcija, broj preostalih fotografija i indikator blica.

Zadnji deo aparata je sve samo ne retro. Možda su tasteri mogli da budu malo drugačije dizajnirani da bi se više uklopili uz „temu” aparata, ali kako bi Df bio funkcionalan u 21. veku, ovo je ta žrtva koja je morala biti prinesena oltaru. Poleđina je dizajnirana tako da njom dominira ekran dijagonale 3,2 inča sa 921.000 tačaka (preuzet sa D610), a levo i desno (i iznad) su raspoređeni tasteri i prekidači za kontrolu aparata, u nikondžijama prepoznatljivom rasporedu. Levo od ekrana su Menu, WB (Lock), Quality (Zoom In), Flash Control (Zoom Out) i Info. Desno je prekidač za odabir načina merenja svetla (Matrix, Spot i Center-Weighted), Multitaster za odabir fokusne tačke ili šetanje kroz meni, te na dnu LiveView i Info tasteri. Tražilo se nalazi iznad ekrana, a levo od njega Playback i Trash tasteri, tj. desno AE-L/AF-L i AF-ON tasteri, pored kojih je točkić za promenu opcija.

Na levom boku su konektori za USB, HDMI i žičani daljinac, koji se nalaze iza gumiranih „vratanaca”. Interesantno je napomenuti da se na dnu aparata nalaze zabravljena vratanca iza kojih se nalaze baterija i slot za karticu. Rešenje koje se primenjuje kod prosumer aparata, ali ovaj put iskorišćeno sa ciljem smanjivanja težine i veličine aparata. Baterija je EN-EL14a, ista ona koja se koristi u modelu D5300. Deklarisana je na 1400 snimaka i možemo bez ikakvog ustručavanja reći da je ovu vrednost moguće postići bez prevelikog truda, pre svega zbog velikog broja mehaničkih komandi koje ne iziskuju upotrebu električnih elemenata koji bi uticali na potrošnju.

Srž svakog aparata predstavljaju njegov senzor, procesor i autofokusni sistem, a kako je reč o jedinstvenom i specifičnom proizvodu, kada pričamo o Df-u, kod ovih komponenti nema ništa specijalno. U Nikonu su se odlučili da iskoriste komponente koje već imaju u svojoj ponudi, pa se unutar Df-a nalaze senzor od 16,2 Mpx, kao onaj koji se koristi u D4, Expeed 3 procesor (iako je u trenutku predstavljanja Expeed 4 bio aktuelan) i Multi-CAM4800FX AF sistem identičan onome u modelu D610 sa 39 fokusnih tačaka. Sigurno bi se na izbor svake od ovih komponenti mogla napisati barem po jedna zamerka, ali ne zaboravite da je ovo jedinstveni proizvod koji ne treba da se takmiči ni sa jednim drugim u Nikonovoj gami, ali opet ne treba ni jednom da remeti tržišnu poziciju. Senzor iz D4, koji je još malo unapređen, odabran je pre svega zbog svoje dobre otpornosti na šum, a Expeed 3 procesor je sigurno dovoljno dobar ako se uzme u obzir da se koristi u istom D4 koji predstavlja najjači aparat u Nikonovoj ponudi. Odabir AF sistema se može definitivno staviti pod znak pitanja, ali je donekle i logično što je odabran sporiji sistem, jer cilj Df-a nije da obara brzinske rezultate, što je i nemoguće s obzirom na većinu analognih komandi i najveću brzinu rafala od 5,5 fps. Zaista mu nije potrebno ništa brže, ali i dalje stoji zamerka, kao i kod D610, da su fokusne tačke previše zgusnute ka centru kadra.

Meni aparata podeljen je na šest glavnih oblasti – Playback, Shooting, Custom settings, Setup, Retouch, My Menu. Većinu njih ćete podesiti i na njih zaboraviti sve dok koristite aparat, a na neke ćete se vratiti dok se ne budete bolje upoznali sa aparatom. Tu ne računamo podmeni Retouch, u kojem direktno iz aparata možete da kreirate različite efekte na fotografijama. Mada sve najbitnije opcije koje vam trebaju su u vidu analognih komandi.

Upotreba Df-a je specifično iskustvo. Prvo je potrebno da se priviknete na raspored komandi, koji, verovatno, nije sličan ničemu što ste do sada koristili, ako spadate u generacije koje nisu koristile analogne aparate. Mehanička srž i svaki klik koji prave točkići je neopisiva radost, jer daje totalno drugačiji utisak pri korišćenju, pošto za svaku promenu morate uložiti neki napor... I to vas usporava. A taj trenutak, koliko vam je potrebno da izmenite podešavanja vam daje više vremena da razmislite o subjektu koji fotografišete i da li je kadar dobar, kako i gde pada svetlo ili da li šleper ide na vas. Sve nekako postaje smirenije i nema svrhe da brzate, jer vrlo lako možete da pogrešite i previše „premotate” točkić, a onda od fotografije nema ništa. Sve su to dečije bolesti koje prolazite kroz prvih par dana korišćenja, a kasnije Df postaje vaš produžetak ruke. Skoro da možete po zvuku klika da znate koju ste opciju odabrali i na koju ste je vrednost promenili, mada su sve te informacije prikazane u tražilu. Automatski i video mod ne postoje na ovom aparatu, ali je moguće, kao što smo već napisali, da se koristi kao klasičan dSLR aparat, pomoću dva točkića... Gubeći svrhu celog retro fazona, usporavanja vremena, žalom za prošlim vremenom... U tom slučaju, ovaj aparat će vam služiti kao modni detalj – Hipsteri stop! Drugi problem je opet vezan za specifičnost izgleda, pa se nemojte iščuđavati stalnim pogledima prolaznika ili kada vas na ulici zaustave da pitaju koji je to aparat, koliko je star i da li mogu da ga pogledaju... Iznenađenje kada shvate da je reč o digitalcu je neprocenjivo. Kolege koje znaju o čemu je reč će vas svi redom pitati da li mogu da pogledaju, probaju, stave svoju karticu. Nikon Df je zaista jedna pojava.

Ceo taj doživljaj i ushićenje bi lako mogli da padnu u vodu da se unutar njega nalaze osrednje komponente, a već znamo da to nije reč. Performanse koje on pokazuje u radu su u najmanju ruku impresivne. Senzor je nešto najbolje što trenutno može da se nađe u dSLR svetu, pa raspon od ISO100 do ISO1600 izgleda identično, da bi naznake šuma počele na ISO6400 vrednosti, a ne zaboravimo da Df ide nativno do ISO12800 i bez problema je i nju moguće koristiti. Štaviše, situacija je takva da je i pri podeksponiranju fotografije pri ISO6400, moguće prosvetliti fotografiju i za preko cele blende bez gubljenja detalja u toj meri da značajno utiče na finalni kvalitet. Dinamički opseg je isto poprilično širok, pa je pri namernom podeksponiranju moguće povratiti veliki broj detalja iz tamnih partija, a solidno je otporan i na vraćanje preeksponiranih delova fotografije. Količina zabeleženih detalja je na izuzetno visokom nivou, iako je reč o senzoru od „samo” 16,2 Mpx, mislimo da bi bez problema mogao da se nosi i sa jačim (većim) senzorima iz Nikonove ponude. Još jedna bitna karakteristika Df-a je ta što podržava sve Nikonove objektive, čak i one proizvedene pre 1977. godine, što nas vraća na priču o prošlim vremenima. Iz tih razloga je potrebno da tražilo bude svetlo i veliko, kako bi manuelno fokusiranje bilo što lakše, a Df ni u tom aspektu ne razočarava. AutoISO opcija i svetlomer takođe rade odlično i softverski algoritam je odlično rešen. Toliko dobro da je čak i noću moguće koristiti aparat na nekom od poluautomatskih modova (A, S, P), bez bojazni da će nešto pogrešno proračunati. Situacija se ne menja preterano ni u uslovima gde se koristi dodatni izvor svetlosti koji je jači od ambijentalnog. Čak i u tim situacijama, softver sa velikim postotkom uspešnosti uspeva da iskalkuliše koji su adekvatni parametri za pravilnu ekspoziciju, samo je potrebno da odaberete pravilan način rada svetlomera (čiji preklopnik pruža previše jak otpor). Brzina fokusa ne impresionira toliko tokom dnevnog svetla koliko brzina kojom se on snalazi u uslovima sa ograničenom količinom svetlosti i pri velikim ISO vrednostima tj. kojom brzinom uspeva da uhvati fokus. A ako ne uspe, dovoljno je da se prekidač preklopi u M (Manual) poziciju i da gledajući kroz tražilo sami fokusirate. Tu dolazimo do zamerke na funkciju daljinometra koja je mogla biti bolje rešena od simbola za napred/nazad/u fokusu, jer se ciljaju ljudi koji poseduju starije objektive.

Najveća mana u današnjem dobu bi možda mogao da bude nedostatak video moda, ali o tome u ovom slučaju nema reči. Ovo je aparat sa jednom funkcijom i jednom svrhom, da bude fotoaparat i ništa više od toga. I mislimo da je Nikon u tome uspeo. Napravljen je pravi izbor komponenti oko kojih je postavljeno magnezijumsko telo karakterističnog izgleda, jer Nikon Df cilja specifičnu grupu ljudi i u tome uspeva savršeno. Nema osobe koja je ostala ravnodušna kada ga je videla, a oni iskusniji (profesionalci) su prepoznali kvalitet zabeleženih fotografija i cene njegove performanse. Ostaje samo pitanje cene... Da li Nikon Df vredi toliko? Specifičan proizvod mora da ima specifičnu cenu, ako vam ona ne odgovara imate u Nikonovoj gami i drugih fotoaparata koji vam sigurno mogu jednako ili bolje poslužiti od Df-a, ali nijedan od njih sa sobom ne vuče toliku količinu emocija.

Vojislav VUJANIĆ