Sharp LC-60UQ10E (Quattron Pro)

Ultra HD rezolucija postaje stvar kojom nas sada već svakodnevno bombarduju sa svih strana. „Budućnost je počela”, „neverovatni detalji”, „nećete moći da verujete svojim očima”, samo su neke fraze koje imamo prilike da čujemo. Realnost je da trenutno postoji jako malo sadržaja u 4K rezoluciji. Tek sada se dogovaraju standardi koji će definisati kodek (HEVC) za kompresiju i emitovanje UHD rezolucije. Na nedavnom IFA sajmu je najavljen novi Blu-ray standard za plejere i optičke diskove koji bi trebalo da se pojave na tržištu tek krajem 2015. godine. Dakle dok ne prođe još nekoliko godina i cene UHD modela ne padnu na prihvatljivi nivo, i dok ne bude dovoljno sadržaja da se iskoriste njihovi potencijali, valjalo bi se snaći sa nekim prelaznim rešenjem. Sharp nam nudi prelazno rešenje. HD televizor koji je spreman da reprodukuje UHD video fajlove, a košta značajno manje novca od trenutno aktuelnih UHD modela na tržištu. U čemu je trik?

Za početak, potrebno je prvo objasniti kako su osmišljeni pikseli na novom (Quattron Pro) Sharpovom panelu. Pored standardna tri RGB potpiksela dodat je i četvrti, žuti (Y) potpiksel. Ideja je da se dobije veća gama boja dodavanjem u „miks” još jedne boje za kombinovanje. U praksi to znači dosta komplikovaniji sistem upravljanja potpikselima da bi se dobile prirodne boje na panelu. Prva generacija Sharpovih televizora sa četiri potpiksela (Quattron, 2010. godine) imala je dosta problema sa pravilnim prikazom boja na ljudskom licu. Često se dešavalo da lice bude plavlje ili zelenije nego što trebalo. Žuti potpiksel u kombinaciji sa plavim je davao više zelene nego što je zaista potrebno. Na sreću, već sledeća generacija je uspešno ispravila te greške, tako da model na testu nije imao takvih, neželjenih, nuspojava. Žuti potpiksel, u teoriji, trebalo bi da omogući bogatije nijanse zelenih (tirkiznih), kao i verniju zlatnu boju, na primer. Kritičari ove tehnologije međutim tvrde da se sa četvrtim potpikselom ne dobija ništa više nego sa tri standardna RGB, zato što ne postoji standard za snimanje i remasterovanje video materijala u RGBY standardu, pa je stoga svaki višak u gami boja veštački generisan u samom televizoru, te je sklon neprirodnom prikazu boja.

Naš utisak za vreme testiranja modela LC-60UQ10E je bio prilično pozitivan. Boje su bile nekako bogatije zasićene, ali ne u meri da bi nam to zasmetalo. Ljubitelji jakih boja ne ekranu su uživali u slici sa samo malo pojačanom saturacijom boja. Srećom tu je i THX mod koji brzo sve dovede pod kontrolu i pravilan balans za nas koji više volimo „filmsku” sliku.

Sharp se nije zaustavio samo na dodavanju još jednog potpiksela, nego ih je dodatno duplirao tako da se svaki piksel sastoji od osam potpiksela. Potreba da se što bolje kontroliše kako svaki piksel „meša” osnovne boje, plus žutu, doveo je do još veće podele potpiksela. Poređenja radi, panel standardnog RGB HD televizora se sastoji od 6 miliona potpiksela dok Sharpovi Quattron Pro modeli imaju čak 16 miliona. Ovo nas dovodi na početak naše priče o „UHD Ready” televizoru. Teoretski, nestandardno veliki broj potpiksela bi mogao da prikaže i više detalja od standardnog HD televizora. Sharp je iskoristio ovu činjenicu i omogućio reprodukciju UHD snimaka na Quattron Pro seriji televizora, uz tvrdnju da je ovaj model praktično „UHD Ready”. U praksi moramo da priznamo da nismo videli značajnije efekte sve ove tehnologije. Da, slika izgleda malo bolje, ali ipak ne odaje utisak da gledate pravi UHD video. Slika se praktično smanjuje na standardnu HD rezoluciju. Naravno da ne možemo na ovo gledati kao ne neku manu, naprotiv, smatramo da je veoma pozitivno to što neko razmišlja na ovako inovativan način. Potrošač je u mogućnosti da kupi televizor koji je spreman da u budućnosti reprodukuje UHD video materijale, a neće ga koštati levi bubreg i desno plućno krilo.

Meniji za navigaciju su old school dizajna, prilično jednostavni i izgledaju pomalo zastarelo. Međutim ono što nam se svidelo u dizajnu ovakvih menija je to što se slika delimično umanji i opcije se pojave sa gornje i desne strane ekrana ne ometajući gledanje programa ostalim ukućanima dok pokušavamo nešto da podesimo. Internet servisa nema u broju u kom smo navikli od korejskih proizvođača, ali s obzirom na ograničenja našeg geografskog položaja, to nam nije mnogo zasmetalo. Većina video fajlova koje standardno koristimo prilikom testiranja televizora je reprodukovana bez problema. (Još nismo testirali TV koji je uspeo da reprodukuje sve bez problema). Posebno nam se svidelo rešenje za brzo premotavanje videa tokom gledanja. Na daljinskom upravljaču je potrebno samo pritisnuti broj i reprodukcija će se nastaviti od odgovarajuće desetine snimka (’1’ = 10%, ’2’ = 20% itd.). Veoma elegantno rešenje.

Danas se mnogo priča o digitalizaciji zemljanog emitovanja televizije kod nas. Sa zadovoljstvom možemo reći da je LC-60UQ10E kompatibilan sa DVB-T2 signalom koji se emituje kod nas. Slika je bila stabilna, bez „ukockavanja” i test sa produženim antenskim kablom u nastavcima (koji koristimo za simulaciju slabijeg signala) takođe je prošao bez problema. Takođe smo uspeli da skeniramo digitalne kablovske kanale (naš operater ne skrembluje kablovske kanale), FTA satelitske HD kanale i naravno, analogne kablovske. Na žalost, samo jedan od ovih sistema može da bude memorisan za gledanje, pa je poželjno unapred isplanirati prioritete.

Naposletku, stvar koja je ostavila prilično pozitivan utisak je kvalitet izrade samog uređaja. Kućište je od metala, postolje je masivno i takođe od metala što je rezultovalo time da je TV težak skoro 39 kg. Kada u ovako masivno kućište ugradite kvalitetne zvučnike, koje pogoni Yamahina elektronika, dobićete i veoma kvalitetan zvuk. Reći ćemo još samo da TV bez problema reprodukuje FLAC audio fajlove sa USB-a. Wooohoo! Koreanci bi imali šta da nauče od Sharpa kako se projektuje TV, minus dizajn menija, naravno.

Zoran OLUIĆ