Nakon čitavog tuceta epizodnih avantura sa solidnom prođom iz Telltale Gamesa, neko u Square Enixu je „pravovremeno” shvatio da i oni konja za tu trku imadu. Life is Strange je zamišljen kao standardna, petodelna avantura (trenutno bez naznaka da će se protegliti na više sezona), koja većim delom u dlaku prati način izvođenja i mehaniku pomenutih uzora, ali i donosi neke dobrodošle i interesantne novine koje u manjoj meri osvežavaju igračko iskustvo.

Igra se vrti oko kasnih jada napaćenih tinejdžera iz prosečne američke vukoj... provincije, njihove nespremnosti da se uhvate u koštac sa velikim, zlim svetom koji ih je sačekao posle mature i neshvaćenosti generacije kojoj je najveća životna dilema da li napraviti selfi pre ili za vreme velikog odmora, ili pak sekstovati nekog na Fejsbuku (pojam preuzet iz same igre). Možda ovo deluje malo strogo iz perspektive nekoga ko nije per se ciljna publika igre, ali velika je verovatnoća da ni adolescentska publika (bar ovdašnja) neće moći previše da trpi prenemaganje i nekontrolisane izlive angsta i patnje tinejdžera iz zemlje Prvog sveta. Na svu sreću, pomenuto osveženje dolazi u vidu natprirodnih momenata u igri, koji donose neke konvencije već viđene u igrama, ali implementirane na zanimljiv način.

Pošto je eksploatisanje vampira, likantropa, haripoterovštine i drugih klišea već odavno oglodano i isisano do koske, autori su pribegli nečemu što je malo interesantnije. Glavni lik igre je devojčurak Maksin, koja se iz, naizgled živopisne noćne more u kojoj je džinovski tornado zbrisao njenu selendru, ošamućena budi na predavanju, nesigurna da li je sve to zaista i bio san. Potvrda da tu nisu baš čista posla ubrzo dolazi u školskom toaletu, kada Maks iznenada počne da ispoljava neobjašnjivu moć da menja tok vremena i manipuliše kritičnim događajima. Neshvaćena i usamljena, ali tako nepodnošljivo posebna (bar u svojoj glavi), glavna junakinja je idealni kandidat čiji će se životni stavovi i mišljenja od tog trenutka staviti na probu kada se priča naknadno dodatno zakuva, a njene moći dobiju jači zamajac.

Igrarije sa vremenom, premotavanja i odabiri drugačijih postupaka i radnji su plodno tle za različite kreativne probleme i situacije, pogotovo kada se ubace u avanturistički kontekst. Ovo ne podrazumeva punu slobodu vaših vremensko-premotavačkih sposobnosti nalik igrama iz sage Prince of Persia, već su one dozirane na kašičicu u strogo predefinisanim trenucima. Osim konkretnih postupaka koji vam omogućavaju dalji napredak, ili neke od „božanskih” intervencija kojima menjate tok događaja (a čije će se posledice osetiti u kasnijim epizodama), mehanika vremenske manipulacije mnogo više dolazi do izražaja tokom dijaloga sa mnogobrojnim likovima. Početni odabir različitih odgovora prilikom razgovora stvara klasične Telltale momente, gde će likovi „zapamtiti” ono što ste im rekli (bez obzira da li u pozitivnom ili negativnom kontekstu), što će kasnije, u nekom trenutku, povući sa sobom određene posledice.

Life is Strange ovde uskače sa mogućnošću da tok dijaloga vratite na početnu tačku, i odaberete alternativne opcije i reakcije, proučite u kom pravcu bi odnos sa dotičnim sagovornikom mogao da bude formiran u budućnosti i zatim odlučite da li da ostanete pri tekućim odlukama, ili ćete se opet vratiti na predefinisana čvorišta i ponovo proučiti dostupne dijaloške opcije. Ovome dodati da opisanu sposobnost na par mesta možete koristiti i kako biste izvukli određene informacije od određenih osoba, i zatim se, sa tim saznanjem, vratiti u prošlost i pristupiti interakciji koja će se odvijati na potpuno drugačiji način. Pojedine odluke u startu predstavljaju biranje između manjeg zla, jer oba račvanja povlače za sobom moguće negativne posledice (kao što je odluka u početnim fazama igranja da li ćete prijaviti lokalnog siledžiju, odnosno da li ćete prećutati incident iz kupatila), dok neki, naizgled pozitivni izbori mogu neočekivano završiti neželjenim ishodom (i obrnuto, uz sve moguće varijacije između toga).

Ovako intrigantno postavljen model igranja pruža, u teoriji, ogroman potencijal za kompleksno i višeslojno rešavanje kako različitih problema tako i stvaranja odnosa između likova i različitih posledica usled različitih odluka. Prva epizoda donosi nekoliko radnji i postupaka koje je neophodno rešiti premotavanjem vremena radi daljeg igranja (neki od njih su u potpunosti opcioni), kao i sijaset susreta sa osobama sa kojima ćete graditi početne, krhke odnose koji će se, po svemu sudeći dublje razvijati i preplitati u budućim epizodama.

Ostali elementi igranja u velikoj meri ne beže od konvencija viđenih u pomenutim uzorima, uz taman tolika odstupanja da se podsetite da vam je ipak data šira sloboda igranja za razliku od onog na šta smo već navikli. Delovi sa slobodnim kretanjem lika su mnogo češći i odvijaju se na malobrojnim, ali prostranim, lokalitetima. Gomilu sitnica iz okruženja moguće je ispitati i baciti neki usputni komentar, što je pre svega tu radi stvaranja dobre atmosfere. Tu je i nekoliko neobaveznih chill out momenata (svirkanje gitare, izležavanje na krevetu i sl.), odsustvo vremenskog ograničenja za odabire u dijalozima, ali i rogobatnije odrađena interakcija sa predmetima u odnosu na Telltale naslove (držanje levog tastera miša i prevlačenje ka željenoj akciji koja je ispisana na ekranu).

Grafika je prijatna, živopisna i detaljna. Glasovna gluma je odlična, a muzičke kompozicije su adekvatne, pod uslovom da nemate alergijsku reakciju na indie-folk-pop-soft-rock pesmice. Life is Strange je počeo dobrim prvim poglavljem, kada se sezona kompletira formiraćemo konačni sud o ovoj igri.

Aleksandar DINIĆ