Ova 2D akcija s elementima Metroidvanie pokazuje šta bi se desilo kada bi likovi koji su oslikani na starogrčkoj grnčariji oživeli i krenuli da se tuku. Apotheon je evolucija Capsizeda, prethodne igre istih autora okupljenih pod zastavom tima Alien Trap – nivoi su još prostraniji i nelinearniji, a grafika je još lepša. Nažalost, borba, koja inače čini srž igre, nije posebno kvalitetna. Ovo je akciona igra koja nam se nije svidela zbog akcije, nego uprkos njoj.

Što se strukture tiče, Apotheon nije klasična Metroidvania, jer ne otključavate spravice niti moći koje vam dozvoljavaju pristup prethodno nedostupnim lokacijama. Ipak, u više navrata sami birate koju ćete deonicu prvo da prelazite, a tu je i nalaženje ključeva koje koristite da otključate vrata na već posećenim nivoima.

Taj sporedni sadržaj jeste zabavan, ali fokus je ipak na načelno neudobnoj borbenoj mehanici. S jedne strane, dobro je što ima dosta oružja, kako dalekometnog tako i onog za borbu prsa o prsa. Akcija je tokom većeg dela igre bila zanimljiva jer smo stalno isprobavali novo oružje. Tačno je da nas je igra delimično prinudila da to radimo zato što je oružje sklono lomljenju, ali nas je istovremeno i zanimalo da vidimo kako se ponaša novi mač ili koplje koje smo našli. Promenom oružja menja se i taktika, što unosi dosta svežine u igru. S mačem ste brzi, ali nemate veliki domet, tako da treba da se približite protivnicima i spamujete levi klik u nadi da neće stići da uzvrate. Luk i strela prave veliku štetu, ali ne možete istovremeno da nosite i štit, pa morate stalno da skakućete i da tako držite neprijatelje na odstojanju i slično. Sem oružja, na raspolaganju vam je i štit koji u kombinaciji s kotrljanjem koristite da izbegnete protivničke udarce, što dodatno obogaćuje okršaje.

Takođe, veliki plus je i to što su izazovi dosta raznovrsni, što igru čini zanimljivom do samog kraja. Skoro svaki nivo je oblast u kojoj obitava neko od najpoznatijih grčkih božanstava. U skladu s tim, svaki nivo donosi i poseban gimmick. U Atininom lavirintu rešavate lagane zagonetke, u Hadu mnogo slabije vidite, u Posejdonovom hramu najveći deo vremena ronite i tako dalje.

S druge strane, postoji nekoliko faktora koji borbu u globalu čine previše haotičnom. Prvo što nam je zasmetalo je to što previše vremena treba da prođe između dva zamaha oružjem. Da, to ne važi u situacijama kada koristite mač, ali šta da radite kada se on slomi? U tim trenucima, protivnici vas seckaju samo tako, jer vama treba tri sekunde da ih udarite, a njima samo jedna. Da pojasnimo, borba nije iritantna zato što je teška (zapravo, u tom pogledu je idealna – sve vreme je izazovna, ali je i uvek fer). Iritantna je zato što pobeda ne zavisi u velikoj meri od taktike, nego od broja health napitaka. Dok budete igrali Apotheon, bićete kao razjareni bik koji do desete runde prima udarce, a onda izmorenog protivnika neutrališe jednim potezom. Pretpostavljam da su autori tako i zamislili igru, jer health napitaka ima zaista mnogo, ali nisu shvatili da će to i da je učini frustrirajućom. U akcionoj igri ljudi ne žele da tenkuju i piju gajbe napitaka. Žele da budu borci čiji je kung-fu toliko jak da ih protivnici i ne primete pre nego što poljube zemlju, i da to, naravno, zavisi od njihove veštine, a ne od broja napitaka u inventaru. Iako se posle neminovnog trijumfa osećate zadovoljno, zbog miliona promašaja i ogromne količine pretrpljenih batina nećete se previše zabavljati tokom samih okršaja. Prosečna bitka izgleda ovako: ulazite u odaju s nekoliko protivnika, štitom blokirate udarac jednog od njih i pokušavate da ga udarite, ali on ipak uspeva da zamahne pre vas. Kotrljate se iza njega i okrećete se u njegovom smeru, ali pošto igra ne podržava kretanje „u dubinu”, uspevate da „prođete” kroz njega i sada deluje kao da zauzimate isti prostor, zbog čega, opet, ne možete da ga pogodite. Za to vreme, strelac vas iz daljine puni strelama. Zatim vam prilazi krupniji neprijatelj i odalamljuje vas tako da letite dvadesetak metara kroz vazduh. Ustajete i pijete napitak. Poboljšali ste zdravlje, ali ne i svoje raspoloženje. Vraćate se do bojnog polja i pokušavate ponovo.

Igru delimično vadi izuzetna audio-vizuelna komponenta. Apotheon je pravi melem za oči, naslov čija jedinstvena grafika u sadejstvu s prikladnom muzikom odlično gradi atmosferu antičke Grčke. Predeli su raznovrsni i stalno vizuelno impresivni, počevši od Aresovog krvavog hrama pa sve do Artemidine divlje šume, što u kombinaciji s nelinearnim nivoima istraživanje često čini zabavnim. Obišli smo skoro svaki pedalj Apotheona i pronašli skoro sve skrivene kovčege, što znači da je istraživački aspekt igre na visokom nivou. Šteta što njen suštinski element – borba – nije jednako zavidnog kvaliteta.

Aleksandar ĐURIĆ