Pre godinu dana osvrnuli smo se na serijal Fist igara za Commodore 64 (SK 3/2014). Naučili smo da je Fist prethodio International Karateu koji je postao standard za versus tabačine. Ali ni Fist nije ostao dužan jer je ideju za borbu tri borca istovremeno naknadno preuzeo od svog konkurenta. Ako bismo pogledali još unazad, našli bismo evolutivnog pretka obe igre pod nazivom Karate Champ. Karate Champ ste sigurno već videli kada Žan Klod Van Dam pobeđuje svog budućeg prijatelja u jednoj sceni kultnog filma Krvavi sport.

International Karate možemo nazvati „osnovnim” serijalom jer broji svega dve igre. Konstataciju uzmite sa rezervom jer su u pitanju možda i dva najbolja borilačka naslova za Commodore 64. Ono što je standardno za žanr je da igra prikazuje kumite dva borca u prirodi, ispred nekih od svetskih znamenitosti (goo.gl/E5JACN, 102 KB).

Borba počinje, karatista u belom kimonu pravi salto unapred i udarcem iz skoka patosira nesretnog protivnika. Ovako ćete, posle malo vežbanja, rešavati početne borbe, sve dok ne dođe borac sa nešto boljim (aj)kjuom. Za razliku od prve Fist igre, u kojoj smo pronašli „caku” za pobeđivanje i borca sa crnim pojasom, ovde postoji mnogo veća opasnost za Game Over, koji nastupa već nakon prvog poraza. Igra vodi igrača kroz dva skupa pejzaža: u jednom se borite naspram Sidnejske opere, zatim ispred Kipa Slobode, dok drugi počinje piramidama u Egiptu i tako dalje. Zajedničko za obe igre je da posle nekoliko rundi svoju veštinu pokazujete u bonus nivoima, i da borbu sudi stari mudrac ili učitelj.

Nastavak, IK+ (goo.gl/YNuhdZ, 151 KB), ima jednu jedinu scenografiju. Ona je toliko detaljna da postaje jasno da se ovo ograničenje postavilo kako se resursi ne bi rasipali na više strana. U toku borbe povremeno ćete biti nagrađeni lepim prizorima: ribice će iskakati iz vode, sa drveta će se spustiti pauk, blagi odsjaj kliznuće po vodi. IK+ je igra nešto drugačije mehanike, pre svega jer uvodi još jednog borca na teren. Ona je brža, akcija duže traje jer se borba ne prekida posle prvog nokdauna, a pomoću džojstika možete izvesti još više poteza. Bodovanje je jasnije, ali neki potezi su pomalo čudni, kao što je udarac iz špage u vazduhu. Animacija je tečnija, pogotovo kada radite premet unazad. I dalje važi pravilo da protivnici postaju teži kako osvajate bodove, a iz igre ispadate ako imate najmanji broj poena u rundi ili ako se desi da se crveni i plavi karatista međusobno namlate dok vi namestite nišanske sprave ili se odmarate posle joko-gerija direktno u njonju.

Lep je osećaj, makar u retro rubrici, opisivati borilačke igre koje je mahom nekada opisivao kolega po majstorskom zvanju Gradimir Joksimović, koji se sada bavi nekim drugim, ozbiljnijim ali dosadnijim poslovima. Muzika genijalnog Roba Habarda je raj za uši, mada pomalo gorak ukus ostavlja saznanje da je inspiraciju pozajmio iz postojeće numere, makar za prvi deo. Zvučni efekti su takođe izvanredni – prava je umetnost kako SID čip ubedljivo prenosi zvuk pri izbijanju vazduha nakon udarca u pleksus.

Ognjen POPOVIĆ