Nova u nizu „Seginih” „prerađevina” kultnih igara za PC računare jedna je od najprodavanijih 3D akcionih igara na Saturn konzoli u proteklih nekoliko godina. I pored bajatosti naslova, PC verzija Virtua Copa 2 se svrstava među najaktuelnije naslove prošle jeseni, s obzirom da je to prva pucačina te vrste na ovoj platformi.

Žanrovski posmatrano, Virtua Cop 2 spada u 3D pucačine u prvom licu, kategoriju igara za koje smo najčešće upotrebljavali kvazi termin „doomačina”. Na svu sreću, ovde se nikako ne radi o još jednom klonu, već o igri sa velikom dozom originalnosti. Zamislite efektnu kombinaciju Dooma i Operation Wolfa (mlađim igračima poznatiji je Terminator: Future Shock, koji je u tom fazonu), upakovanu u scenario koga čini suva, neprekidna akcija. Pucanje bez prestanka, rešetanje terorista i slučajnih prolaznika nikada do sada nije bilo tako zabavno. Kontrole su maksimalno pojednostavljene i svode se na upotrebu levog tastera miša za pucanje, odnosno desnog za punjenje oružja. Sve ostalo odvija se po unapred određenom scenariju. To znači da radnja, animacije, jurnjave kolima, brodovima, metroom, obračuni sa bosovima na kraju nivoa, jednostavno čitava akcija ne zavisi od igrača i dešava se kao na filmu. Sve što je potrebno jesu dobri refleksi i izdržljiv miš.

Ekran je prilično natrpan raznoraznim podacima. Najvažniji su burence koje prikazuje količinu preostalih metaka (u slučaju da vam u žaru borbe nestane metaka, a nemate vremena da pogledate u burence, bićete upozoreni glasom i krupnim natpisom „reload” na ekranu). Broj života meri se brojem kredita kojih na početku imate pet. U svakom pokušaju možete biti pogođeni najviše četiri puta, posle čega gubite jedan kredit i, po želji, nastavljate sa mesta gde ste poginuli. Takođe, svaka nevina žrtva (a biće ih., ma koliko se trudili da budete precizni) koštaće vas jedne energetske jedinice. Konačni uspeh meri se brojem rashodovanih protivnika koji se može popeti do neslućenih vrednosti (Rambo je, u odnosu na krvoprolića u ovoj igri prava Crvenkapica).

U početku, u fazi privikavanja na komande i izvođenje uopšte, biće vam prilično teško uskladiti koncentraciju i reflekse, s obzirom na konstantne promene ambijenta i ugla gledanja, kao i pokrete kamere koja menja perspektivu i zumiranje. S obzirom da broj neprijatelja uveliko prevazilazi jednu diviziju, s vremena na vreme moguće je pokupiti i po neko jače oružje, poput automatskog pištolja ili mašinke. Sva oružja su realna, tako da slobodno zaboravite na tamo neki „pulsni neutronski megaloblaster sa direktnim ubrizgavanjem antimaterije i automatskom odlaganjem čvaraka” (ako vam nije jasan smisao prethodne rečenice, budite bez brige - to znači da ste normalni). Jedina olakšavajuća okolnost jeste samonavodeći nišan koji je u stanju da u pravoj poplavi agresora locira upravo onog koji se sprema da zapuca na vas, te takvog smesta treba tapacirati olovom. Taj isti pametni nišan nikada neće fiksirati civila ili neprijatelja koji ne predstavlja neposrednu opasnost, što je od velike pomoći, s obzirom da se pažnja upravlja samo na najopasnijeg teroristu.

Gradimir JOKSIMOVIĆ