Licenciranje prava na korišćenje izvornog programskog koda najboljih 3D igara je pojava koja je uzela maha u poslednje dve godine. Ali, nije oduvek bilo tako. Bolji poznavaoci prilika na tržištu kompjuterskih igara znaju da je „id Software” ljubomorno čuvao engine igre Doom sve do jeseni 1994. godine, što se manje-više poklopilo sa izlaskom Dooma 2. Čast da prva iskoristi Doomov 3D engine pripala je firmi „Raven Softvare”. Njihova igra Heretic (SK 4-5/95) bila je smeo pokušaj da se jedna Doomačina smesti u mitsko okruženje koje je većinom rezervisano za FRP avanture. Heretic je istovremeno bio i prvi nastavak tzv. „Serpent Riders” trilogije koju još čine Hexen (SK 12/95) i Hexen II (SK 11/97).

Odluka nadležnih u „Ravenu” da igru koju opisujemo na ovoj stranici nazovu Heretic II nije najsrećnije rešenje. Iako ima puno dodirnih tačaka sa pomenutom trilogijom, igra ima drugačiji koncept i način izvođenja. Heretic II hronološki gledano pokriva vremensko razdoblje između Heretica i Hexena. Nakon trijumfa nad D’sparilom, prvim „Serpent Riderom”, Korvus, glavni junak Heretica, odlučuje da se vrati u rodni Silverspring i da nastavi sa mirnim životom. Ali, umesto da ga magični portal prenese do kućnog praga, Korvus biva prebačen u Spoljašnji svet zahvaljujući D’sparilovoj kletvi izgovorenoj u poslednjim trenucima njihovog obračuna. Godinama je hrabri vilenjak lutao bespućima nepoznatog sveta, sve dok mu se jednog dana nije ukazala prilika da se zaista vrati u svoju zemlju. Međutim, tamo ga je dočekalo novo iznenađenje - većina njegovih sunarodnika bili su zaraženi bolešću koja izaziva ludilo i smrt.

Heretic II, za razliku od svojih prethodnika, nije klasična Doomolika igra. U nameri da naprave originalno ostvarenje, a da pri tome iskoriste sve ono najbolje što krasi „Serpent Riders” trilogiju, autori su odlučili da kreiraju igru u kojoj će subjektivno kadriradnje biti zamenjeno izvođenjem u trećem licu. Tako je nastala igra koja sadrži ključne karakteristike bilo koje Doomačine, a veoma liči na Tomb Raider.

Sticaj okolnosti je hteo da se Heretic II i Tomb Raider III nađu u istom broju „Sveta kompjutera”. To je idealna prilika da se ove dve igre uporede, jer, budimo realni, Heretic II verovatno i ne bi bio napravljen u trećem licu da Larine pustolovine nisu postale toliko popularne. Koncepcijske razlike između ova dva naslova su vrlo male: Heretic II je čista akciona igra, dok je Tomb Raider (bez obzira na koji deo se misli) arkadno-istraživačka igra sa primesama avanture. Značajne razlike, dakle, dolaze do izražaja na tehničkom planu. Heretic II je, kao što se zna, baziran na 3D enginu Quakea II, što predstavlja njegovu najbitniju komparativnu prednost u odnosu na Tomb Raider III. Programeri „Ravena” su i ovoga puta izvukli maksimum iz engina koji su koristili, tako da se njihova igra može pohvaliti punom trodimenzionalnošću, velikim i složenim teksturama, te sjajnim svetlosnim efektima, pogotovo kada se u borbama javljaju magije. Heretic II se odlikuje i znatno unapređenim sistemom kontrole kretanja kamere. Kadriranje Korvusa izvodi se sleđa (što i nije neka novost), ali igrač pomeranjem miša može slobodno da menja ugao kamere u odnosu na zamišljeni horizont, kao u kakvoj Doomolikoj igri (tzv. „freelook”). Tako je, recimo, kameru moguće postaviti iznad Korvusa (ptičija perspektiva), što znatno olakšava izvođenje skokova, posebno onih koji zahtevaju veliku preciznost. Ukoliko se pritisne taster ‘Tab’, kamerom je moguće opisati pun krug oko glavnog junaka, a to takođe u pojedinim situacijama može biti od velike važnosti.

Daljim poređenjem ovih igara dolazimo do zaključka da Korvus ume da izvede mnogo više pokreta od Lare Kroft, uključujući i neke specijalne tehnike kojih se ne bi postidele ni najbolje 3D borilačke igre. To je u neku ruku i razumljivo, s obzirom da je nerealno očekivati da Kroftova počne da se bavi vradžbinama. Sa druge strane, kvalitet animacije pokreta glavnog junaka Heretica II nije na nivou Tomb Raidera III. Korvusovi pokreti su grublji, oštriji i manje prirodni od Larinih, ali ne zato što je on muško, već zato što je lošije animiran. Konačno, Heretic II ima nešto o čemu igre iz Tomb Raider serije mogu samo da sanjaju - sjajnu multiplayer podršku koja podrazumeva „Deathmach” i „Cooperative” igru u trećem licu, što unosi novu dimenziju u mrežno igranje.

Prelaskom na izvođenje u trećem licu, Heretic II nije izgubio ništa od one lepote kojom su odisali njegovi prethodnici. Štaviše, igra je postala još atraktivnija zato što je takvo izvođenje omogućilo da borbe postanu brže, realnije, a samim tim i dosta surovije. Propratni efekti koji se javljaju prilikom upotrebe oružja i magija su fenomenalni: čarobni štap izbacuje paklene kugle koje se razleću na sve strane, specijalne strele prizivaju crvene oblake iz kojih sevaju munje, zeleni meteori lete oko Korvusa i štite ga od napadača itd. Pošto skoro svi neprijatelji umeju da bacaju magije, koje se, inače, razlikuju od Korvusovih, akcione scene predstavljaju pravi vatromet boja i specijalnih efekata kakav skoro nije viđen kod neke igre.

U predstojećem periodu po svemu sudeći doći će do žanrovskog cepanja Tomb Raidera. U jednom pravcu krenuće da se razvijaju igre u kojima preovlađuju arkadni elementi (prvi primeri su bili Die by the Sword i Deathtrap Dungeon, ali je tek Heretic II tipičan predstavnik ovog podžanra), dok ćemo sa druge strane imati sve više avantura urađenih u 3D okruženju (npr. King’s Quest 8). U svakom slučaju, ako Heretic II bude model po kome će se od sada praviti akcione igre, onda će budućnost ovog žanra biti svetla.

Slobodan MACEDONIĆ