Kada se 1997. godine pojavio originalni Blood, tržištem 3D pucačkih igara u prvom licu suvereno su vladali Quake i Duke Nukem 3D, prvi sa svojom poligonskom grafikom, a drugi zahvaljujući neverovatnoj zaraznosti. Nepravedno zapostavljeni prvenac firme „Monolith” morao je da se zadovolji manjim delom kolača, i pored toga što je nudio dosta atraktivnih elemenata, na prvom mestu sjajnu multiplayer podršku kakvoj bi i Quake II pozavideo. Ipak, neozbiljno urađena grafika i drugi tehnički propusti zapečatili su sudbinu ove igre pre nego što je uopšte ušla u neki uži izbor. Danas, skoro dve godine kasnije, u još nezahvalnijim okolnostima, pojavio se nastavak koji će definitivno ispraviti prvobitni propust. Proizvodnja 3D pucačkih igara je, ipak, previše skup posao da bi se dva puta napravila ista greška.

Scenario je prilično iskomplikovan. Objašnjenje u najkraćim crtama bi bilo: godina je 2028., nalazite se u ulozi jednog od četvorice okultista (Ophelia, Ishmael, Gabriella i stari znanac Caleb), glavni neprijatelj je momak po imenu Gideon, a od njega vas deli divizija gladnih zombija, zagrejanih kriminalaca, vanzemaljaca i mutanata sa kojima komunicirate isključivo preko nišana. Svaki lik ima svoje karakteristike koje nisu od presudnog značaja za tok igre.

Odmah na početku treba naglasiti da je Blood 2 ubedljivo najmorbidnija pucačina na tržištu (prikladnije ime bi bilo Blood2) i mogu se očekivati ozbiljnije polemike u vezi sa tim, ako ne i konkretne zabrane distribucije u nekim zemljama. Stravični urlici, potoci krvi, raskomadana telesa i iznutricama okrečeni zidovi sasvim su uobičajen prizor. Što više protivnika i nedužnih prolaznika raskomadate dobijate više dodataka. Nikakve molbe za milost i vapaji za pomoć ne smeju vas pokolebati u nameri da potrošite svu municiju. O ovom „problemu” će se sasvim sigurno još mnogo pisati.

Blood 2 pokreće Lithtech engine koji je vatreno krštenje prošao sa igrom Shogo, gde se pokazao sasvim dobro, nudeći uglavnom najbolja rešenja iz drugih aktuelnih igara. Glavni nedostaci uglavnom su tehničke prirode i odnose se na nešto manji broj poligona u objektima likova, što im daje nešto „kockastiji” izgled. S druge strane, fenomenalno realistična animacija likova, kvalitet i besprekorna uklopljenost zvučne i muzičke podloge i hit location system (doduše, nešto lošiji nego u slučaju igre SiN) u velikoj meri popravljaju utisak. U pozitivne karakteristike svakako spada i Dynamic Shadows implementacija, zahvaljujući kojoj pravac pružanja senke objekta zavisi od pozicije izvora svetlosti (na primer, dok pucate u protivnika, svetlost iz oružja preusmeriće njegovu senku u odgovarajućem pravcu). Takođe, postoji jasno različit oblik rupa od metaka u zavisnosti od vrste materijala koji je oštećen, kao i mogućnost razbijanja svih predmeta na ekranu (sem svetiljki). Inače, izbor oružja je neverovatno bogat, tako da na izbor imate čak 30 (trideset) različitih alatki za masovno uništavanje. Naravno, ne možete ih sve istovremeno koristiti. Zvućni efekti su veoma upečatljivi, a jeziva muzika se menja u zavisnosti od toga šta se događa sa glavnim likom (tzv. Interactive Music Architecture tehnologija). Zato dok igrate, obavezno pojačajte zvuk, ali pre toga izbacite psa i sitnu dečicu napolje (sa komšijama ćete se već nekako izboriti). Postoji izvanredna podrška za sve 3D kartice u opticaju (preporučljiv je Direct3D API), dok je softverski rendering znatno lošijeg kvaliteta.

Neprijatelji su veoma značajan element atmosfere, a što se tiče beštija koje ćete ovde ganjati (i koje će proganjati vas), one su definitivno plod mašte paranoidnog scenariste. Rečima je teško opisati bizarni izgled mutiranih kreatura i nepredvidivo ponašanje ljudskih neprijatelja zbog koga ćete biti u stalnom strahu iščekujući događaje koji slede. Protivnici mogu da nose više od jednog oružja, pa ih možete videti kako menjaju pucaljke kada potroše municiju. Onim se, sem toga, aktivno takmiče sa vama za municiju i oružja koja leži kraj razbucanih tela. Dobro je što im u tim situacijana možete naskočiti na leđa i izgaziti ih do smrti, a tu je i verna čakija kojom u dva poteza seckate i najtvrđe protivnike na rezance. Napasnici poput gremlina više smetaju nego što nanose štetu, ali ni njih ne treba ispuštati iz vida. Za nedužne prolaznike možemo reći samo jedno - ko im je kriv što su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Otkinute glave možete šutirati poput fudbalskih lopti, a beživotna tela kasapiti dok u njima ima i jedne kapi krvi. Najozbiljnije rečeno, Blood 2 definitivno nije igra za ljude sa slabijim stomakom!

Ono što će najviše obradovati ljubitelje čistokrvnih pucačina jeste činjenica da je Blood 2 maksimalno oslobođen svih logičkih i avanturističkih elemenata, komplikovanih lavirinata, preciznih skokova i drugih pipavih radnji. Sve je koncentrisano na žestoku akciju lišenu frustrirajućih elemenata. Ovim je jasno podvučena crta u odnosu na većinu drugih igara iz žanra. Nekima može da zasmeta ovaj staromodni prilaz zasnovan na principu „pronađi ključ, pomeri polugu” i on, de facto, jeste stvar prošlosti. No ipak, itekako je potrebno imati igru zasnovanu na jednostavnimm principima koje je definisao još originalni Doom. U tom smislu Blood 2 predstavlja pun pogodak.

Gradimir JOKSIMOVIĆ