Majk L’roa je putnik. On putuje između dva sveta - ovoga u kome svi živimo i onoga drugog, večnog doma za ljudske duše. Magični implant u obliku maske, koji je u njegove grudi ugradila jedna vudu vračara, omogućava mu da slobodno prelazi iz sveta živih (Liveside) u svet mrtvih (Deadside) i obrnuto. Dok se nalazi među ljudima, Majk se ne razlikuje mnogo od ostalih; u svetu mrtvih on je vladar koga svi znaju pod imenom Čovek senka ili The Shadow Man. Njegov zadatak je naizgled jednostavan - održati kakav-takav red među mrtvima i sprečiti bilo kakvo mešanje dva sveta.

Nažalost, među živima je uvek bilo onih koji su zarad ličnih interesa spremni da prodaju sve, pa i sopstvenu dušu. Doktor Viktor Karl Batrahian, prema kome je Hanibal Lektor običan amater, jedan je od takvih ljudi. On je pronašao način kako da, zajedno sa još četvoricom serijskih ubica, među kojima se nalazi i naslednik Džeka Trboseka, pripremi teren za predstojeću Apokalipsu - dolazak najmračnijih sila iz sveta mrtvih među žive ljude. Shadow Man treba da spreči tragediju koja je na pomolu.

Video igre su kao stvorene da filmske i strip junake učine još popularnijim, prenoseći njihove avanture u elektronski oblik. Ipak, kompjuterske konverzije filmskih hitova na tržištu nikada nisu prolazile sjajno (zato što su po pravilu bile loše), a na prste se mogu nabrojati uspešne igre bazirane na popularnim stripovima. E pa, evo jednog izuzetka. „Acclaim Comics” (nekada „Valiant Comics Group”) je izdavač više strip edicija koje su među ovdašnjom čitalačkom publikom relativno nepoznate („Bloodshot”, „Turok” itd.). Jedna od njih je i „Shadow Man”, posvećena čoveku koji pomoću drevne vudu magije afričkih domorodaca štiti čovečanstvo od nečistih sila. Istoimena igra, koju je za „Acclaim” napravila britanska firma „Iguana”, predstavlja jedno od najprijatnijih iznenađenja ove godine.

Koliko je Shadow Man otkačena kreacija svedoči podatak da je igra nastala pod uticajem niza naizgled nespojivih faktora: stripa, popularnih kompjuterskih igara najrazličitijih žanrova (Tomb Raider, Myst, Super Mario 64), proze Edgara Alana Poa i poezije T. S. Eliota, kontroverznih filmskih ostvarenja („Seven”, „Hellraiser”, „Eraserhead”, „Jacob’s Ladder” itd.), umetničkih dela poznatih slikara, naučnih radova iz oblasti psihopatologije i sudske psihijatrije itd. Uzimajući sve to u obzir, jasno je da Shadow Man nije namenjen mlađim uzrastima. Ne samo zbog prolivene krvi i iznutrica (toga ima i u drugim igrama, čak i više nego ovde), već zbog uticaja koji ona može da ima na mladog čoveka koji tek treba da stekne određene predstave o životu i formira lične stavove o nekim životnim pitanjima. Što je najinteresantnije, to je upravo i bila namera „Iguaninih” programera - želeli su i uspeli da naprave igru koja će uzdrmati javnost, a da pri tome sve ostane unutar nekih granica koje se mogu tolerisati.

Shadow Man je arkadna avantura koja naizgled deluje kao klon Tomb Raidera. Stvari, međutim, uopšte nisu tako proste. Igra jeste delimično inspirisana Larinim doživljajima, ali se njeni autori nisu zadržali na prostom kopiranju. Glavni junak Majk L’roa u sebi nosi dve ličnosti - jedna je njegovo prirodno „ja” koje egzistira u svetu živih, a drugo je ono natprirodno koje pored ostalih moći ima karakteristike božanstva, s obzirom da je besmrtno (Majk je zapravo odavno mrtav). Potraga za petoricom ubica i sakupljanje Tamnih duša, prinudiće Shadow Mana da poseti neke od najbizarnijih lokacija koje su do sada viđene u kompjuterskim igrama: od teksaškog zatvora i londonskog podzemlja u nama poznatom svetu, preko hramova i katedrala u svetu mrtvih, pa sve do azila u koji se sliva najgori talog ljudskog roda. U zavisnosti od toga u kom svetu se kreće, Majk koristi dve grupe oružja - konvencionalna (puška, automat itd.) i specijalna (funkcionišu samo u Deadsideu i zahtevaju punjenje vudu magijom).

Za razliku od sličnih igara, u Shadow Manu klasični nivoi ne postoje. Kompletan prostor kroz koji se junak kreće modelovan je kao kontinualna celina, s tim što je izdeljen na zone koje se posebno učitavaju da bi se rasteretila memorija računara. Zbog avanturističkog karaktera igre, zone se ne mogu završiti iz prve, što znači da je neminovna šetnja između njih. S obzirom na ogromno prostranstvo kroz koje treba proći, od velike koristi je plišani medvedić koga Majk sve vreme nosi sa sobom, a koji je zapravo vrsta teleporta koji povezuje dva sveta, kao i udaljene lokacije unutar njih.

Shadow Man je igra koja se po kvalitetu grafike najviše približila Unrealu koji, eto, ni posle godinu i po dana postojanja nije dobio pravu konkurenciju po tom pitanju. Teksture su zaista fantastične, a neke od njih, kao što je recimo lava, izgledaju još bolje od onih u Unrealu. Sagorevanje karakondžula sa onoga sveta pod dejstvom vatrenih lopti iz vudu štapa ili njihovo raspadanje pod napadima utvara koje Majk ispaljuje iz specijalnog pištolja, možda su najlepši efekti koje je 3D tehnologija do sada uspela da prenese na ekrane naših monitora. Uopšte uzevši, perfektna priča, izuzetna grafika, stravični zvuci, odlična muzika i veliki broj animacija čine Shadow Man jednom od onih igara koje se ni po koju cenu ne propuštaju.

Slobodan MACEDONIĆ