Priče o tome kako su igre iz serije „Star Trek” oduvek sa sobom nosile neko prokletstvo, svima su dobro poznate. Činjenica je, međutim, da se u poslednje vreme nešto menja. Srećom, nabolje. Nakon „Ravenovog” remek-dela zvanog Star Trek: Voyager – Elite Force, kompanija „Simon & Shuster”, koja je pre punih šest godina dobila ekskluzivno pravo na korišćenje imena i likova iz serijala „Deep Space Nine”, odlučila je da ponovo okuša sreću sa jednom DS9 igrom, sada kada je njeno televizijsko izdanje prestalo da se emituje u Americi. Kada kažemo ponovo, verovatno je potrebno podsetiti da se negde sredinom 1995, takođe u produkciji „Simona & Shustera”, pojavila avantura Star Trek: Deep Space Nine – Harbinger, koja je izazvala nepodeljeno zgražavanje svih onih koji su pokušali da je igraju. Dosadna, neinventivna i nategnuta, avantura je doživela pravi tržišni fijasko, bez obzira što je sama TV serija u to doba bio relativno popularna. Njena jedina svetla tačka bila je za ono vreme fantastična renderovana grafika. Poučeni negativnim iskustvom, „Sajmon i njegov drugar Obućar” ovoga puta su angažovali autorski tim „Collective Studios” koji je dobio zadatak da kreira arkadnu avanturu primerenu današnjim standardima. Od avanture na kraju nije ostalo ništa, ali to nikako ne znači da je konačni proizvod za bacanje. Daleko od toga.

Serijal „Star Trek: Deep Space Nine”, koji je, inače, treći po redu, nakon onih sa kapetanima Kirkom („Star Trek”) i Pikarom („Star Trek: The Next Generation”), nije se vrteo na našim TV kanalima, izuzev nekoliko epizoda koje su slučajno zalutale na male ekrane pre par godina. Ipak, nije naodmet napomenuti da je radnja igre tesno vezana za događaje koje su televizijski gledaoci na zapadu mogli da prate u toku šeste sezone prikazivanja serije. Suštinu zapleta čine pokušaji nekoliko vanzemaljskih rasa da se dokopaju tri artefakta (orba), koji, prema legendi, mogu doneti mir u tzv. „Alfa Kvadrant” univerzuma, ali i poslužiti kao moćno oružje destrukcije. Posada svemirske stanice „Deep Space Nine”, pod komandom kapetana Bendžamina Siska, slučajno biva upletena u te događaje, pre svega zahvaljujući logističkoj podršci koju su pružili pripadnicima rase „Pah-wraits”, koji su, inače, jedna od zainteresovanih strana. Međutim, ratoborni Kardasijanci (Cardassians), željni da iskoriste artefakte u sebične svrhe, zakomplikovaće stvari do krajnjih granica.

The Fallen je igra koja ima jednu priču i tri glavna junaka: kapetana Siska, majora Kiru Neris i poručnika Vorfa (sećamo ga se kao jednog od vodećih likova iz serijala The Next Generation). Igrač na početku bira jedno od njih troje i započinje avanturu koja se neprestano prepliće sa doživljajima preostala dva junaka. Iako je igru dovoljno završiti samo sa jednim likom, kompletno sagledavanje svih događaja moguće je tek ako se pređu sve misije (nešto slično kao kod „real-time” strategija sa nekoliko zaraćenih strana). Likovi se razlikuju po karakteru: Klingonac Vorf je ubedljivo najratoborniji i njegove misije se većinom svode na pucačke seanse; Kira Neris je, zahvaljujući svojoj prirodi, manje orijentisana ka akciji, a više ka istraživanju, u čemu joj puno pomaže „trikorder” skener; kapetan Sisko je neka vrsta balansa između prethodna dva lika.

O tehničkoj strani igre – samo superlativi. Svaki put se čini da o Unrealovom „3D engineu” više nema šta da se kaže, i da se iz njega više ništa novo ne može izvući, a onda se pojavi neka sveža igra i sve to demantuje. The Fallen u grafičkom pogledu blista. A kako i ne bi, kada predstavlja jedan od najboljih primera upotrebe Unrelovog „enginea”, naročito u pogledu kolorita i arhitekture objekata. Autoru ovih redova bilo je, recimo, veliko zadovoljstvo da u punom 3D režimu ponovo prošeta promenadnom palubom svemirske stanice „DS9”, na skoro isti način kako je to činio pet godina ranije u Harbingeru. Jedina razlika je u tome što je umesto serije statičnih slika sada sve to doživeo slobodno se krećući u tri dimenzije, bez ikakvog gubitka u vizuelnom kvalitetu. Ali, ono što je još bolje, jeste da igra poseduje savršenu kameru, sa definitivno najbolje rešenim kretanjem u nekoj 3D igri sa izvođenjem u trećem licu. Muzika je takođe vrhunska, sa nivoom orkestracije kakva se retko sreće kod kompjuterskih igara. Kao da su je zajednički napisali Džon Vilijams i Džejms Horner: ovaj prvi, unoseći sebi svojstven epski zvuk („Ratovi zvezda”, „Bliski susreti treće vrste”), a drugi koristeći poetični stil koji je vrhunac doživeo u „Titaniku”. Pravom autoru muzike ovo treba da služi na čast.

Kada je sve to tako lepo i krasno, verovatno se pitate odakle nam petlja da igri damo nešto nižu ocenu. Problem je u samoj strukturi nivoa. Bez obzira na njihovu lepotu i raznolikost, oni se u suštini svode na pronalaženje nekoliko raznobojnih magnetnih kartica (ključevi), njihovo programiranje i upotrebu. Naravno, ubijanje neprijatelja se podrazumeva, pa sledi zaključak da se radi o do krajnjih granica pojednostavljenoj varijaciji Tomb Radiera (gde nestadoše najavljivani avanturistički problemi, ostaje samo da nagađamo). Spisku krupnih mana treba dodati i to što se neprijatelji najčešće obnavljaju, i to iznenada, većinom junaku iza leđa, zahvaljujući mogućnosti teleportacije. Postoje čak situacije, kao u slučaju Kirine misije na svemirskom brodu „U.S.S. Defiant”, kada se protivnici neprestano pojavljuju na jednom te istom mestu, u neograničenom broju primeraka (kako koji nestane smenjuje ga sledeći, i tako unedogled).

The Fallen nema originalnost i snagu jednog Elite Forcea, ali sasvim pristojno može da zabavi, posebno one koji cene televizijsku seriju. Za njih će igra biti pravo uživanje.

Slobodan MACEDONIĆ