Tri stotine četrdeset i pete godine Novog doba na Chromosu se pojavila sekta Harisova deca koja kontroliše proizvodnju supstance po imenu Andosia. Pod vođstvom misteriozne sveštenice ova sekta je postala toliko moćna da je objavila izazov zvaničnoj vladi za preuzimanje kontrole nad Zemljom. Da bi se izbegla masovna uništenja civilne populacije i naselja, organizovan je duel dveju armija koji će odrediti novog vladara, i koji treba da se odigra se u nenaseljenom arhipelagu. Tako počinje Andozijski rat, najnovije poglavlje u serijalu Battle Isle.

Kada mi, „matori igrači”, zagazimo u dvadesete godine, nema polemike o strategijama u kojoj se ne čuje rečenica: „Više se ne prave strategije kao što je bio dobri stari Battle Isle”. Činjenica je da ih ima sve manje. I stvarno je šteta što Andosia Wars, koji nikako nije dostojan slavnog imena Battle Isle, nije jedna od njih. U pitanju je kombinacija strategijskih žanrova koja neće privući ni ljubitelje brzog izvođenja u realnom vremenu, ni smirene taktičare kojima više leže potezne igre.

Osnovna ideja na papiru zuči više nego interesantno: kombinovati legendarni Battle Isle sa trenutno najpopularnijim žarnom, real-time strategijama. Kada se svemu tome doda intuitivan interfejs i prelep izgled koji bez problema može da se uvrsti među vizuelno najatraktivnije 3D RTS naslove, svako bi pomislio da ova igra ne može da omane. Zašto onda ja provodim sate igrajući jednu dosadnu misiju za drugom u nadi da će Adosia War pokazati bar tračak zanimljivosti? Možda zato što osećam dužno poštovanje prema naslovu koji nosi ime serijala koji je tolikim ljudima pružio nebrojene sate čistog strateškog uživanja ili, ruku na srce, zato što nakon prvih dvadeset sati priča ipak postaje donekle interesantna.

Da bih potpuno ispoštovao Battle Isle pokušaću da objasnim (i sebi i drugima) gde su momci iz „Blue Bytea” pogrešili. Osnovni kamen spoticanja jeste način na koji je potezna taktika kombinovana sa menadžmentom resursa i izgradnjom baze u realnom vremenu. U okviru svake misije radnja je podeljena na ekonomska i bojna ostrva. To znači da imate jedno ostrvo na kom možete da na miru gradite bazu, jer neprijatelju ne pada na pamet da je napadne, i drugo gde se dešava potezna borba. U toku vašeg poteza, koji traje oko osam minuta, možete da pomerate sve svoje jedinice koliko vam to dopuštaju njihovi akcioni poeni. Nakon što pomerite sve svoje jedinice i okončate svoj potez red je na protivnika. NEMA ŠANSE DA SE NJEGOV POTEZ BILO KAKO UBRZA!!! Da li je veštačka inteligencija koju protivnik koristi toliko zahtevna?! U početku vam to neće smetati, jer dok protivnik povlači svoje jedinice vi i dalje u realnom vremenu možete da gradite svoju bazu, ali kada baza bude izgrađena protivnikov potez postaje vreme za konstruktivno vrtenje palčeva, prelistavanje dnevne štampe, šetanje kroz TV kanale, spremanje zaostalih ispita... No, ako mislite da je to maksimum frustracije, grdno ste se prevarili: prava žurka počinje tek negde oko sredine misije kada na ekonomskom ostrvu napravite pojačanje i počnete sa transportom jedinica na druga ostrva. Od tog trenutka osam minuta postaje nedovoljno da na miru odigrate svoj potez već morate sve da radite naprečac. Programeri su bili dovoljno ljubazni i dodali opciju selektovanja grupe jedinica kojima možete dati zajedničko naređenje, ali umesto da se pomere svi u isto vreme, veštačka inteligencija ih pomera lagano, sporije nego vi i taktički lošije nego vi, što znači da ćete ipak ručno pomerati jedinicu po jedinicu. Na kraju ćete morati da smišljeno žrtvujete poteze određenih jedinica i pomerate samo one najbitnije. U „Blue Byteu” su obećavali novi žanr koji su sami krstili sa „simulacija konflikta” i stotine sati igre i stvarno, ispunili su oba obećanja. Stvorili su novi žanr, ali konflikt koji ćete imati sa ovom igrom nije simuliran, čak je previše stvaran za moj ukus. Bolje ime za novi tip igre bi bio „potezna frustracija u realnom vremenu” i u njoj će vam za misiju koju bi inače završili za dva sata trebati – preko pet.

U celoj priči oko Andosia Wara najžalosnija je činjenica da je to nesretno mešovito izvođenje njena jedina mana. Kada bi igri mogla da se nađe još neka teška zamerka, jednostavno je niko ne bi igrao i svi bismo bili srećni. Ovako, neki detalji konstantno ublažuju lošu sliku i vuku vas u sledeću misiju. Interfejs je odličan, od kontrole kamere do pomeranja jedinica sve teče glatko i lako, a tu su i priloženi tutorijali gde je sve detaljno objašnjeno. Pošto ćete u toku protivnikovog poteza imati vremena napretek možete da ga trošite na igranje s kamerom, rotiranje i zumiranje lepih pejzaža. Šteta što nakon nekoliko sati i to prestaje da bude interesantno. Ono što ipak najviše pleni kod ove igre jeste njena predivna grafika, a neviđene eksplozije i glatke animacije sigurno će izvući par misija više iz vašeg strpljenja.

Na kraju, ovu igru će najverovatnije igrati nostalgičari koji pamte starije Battle Isleove i entuzijasti koji će trpeti katastrofalnu mehaniku ove igre da bi uživali u vizuelnoj komponenti Andosia Wara. Ako ste voleli prethodne igre ili jednostavno volite lepu grafiku probajte Battle Isle: Andosia War: ako imate čelične nerve najverovatnije će vam se dopasti.

Dragan KOSOVAC