 Ove godine firma „Cryo” slavi desetogodišnjicu postojanja. Slika današnjeg evropskog tržišta kompjuterskih avantura bila bi sigurno drugačija, da se 1992. godine mlada i neafirmisana grupa Francuza nije usudila da uradi ono što mnogo većim i moćnijim kompanijama nije palo na pamet ni da pokušaju – da dirne u jednu od najosetljivijih tačaka savremene SF literature, kultni roman Frenka Herberta „Peščana planeta”. Bio je to složen i nimalo zahvalan zadatak, sa krajnje neizvesnim ishodom, imajući pre svega u vidu obim i kompleksnost pomenutog dela, ali i komercijalni debakl istoimenog filma Dejvida Linča iz 1984. godine. Ipak, avantura sa strateškim elementima, od koje se realno nije mnogo očekivalo, postala je veliki hit, prošavši posebno dobro na tržištu PC igara, koje je u to vreme bilo još uvek u povoju i samim tim gladno ambicioznijih projekata. Izuzetan uspeh Dine finansijski je učvrstio „Cryo” i obezbedio mu ekspanziju u potonjim godinama.
Čitavu deceniju kasnije, ista firma ponovo izlazi na tržište igrom baziranom na Herbertovoj prozi. Naravno, novo vreme povlači za sobom neke nove trendove, pa najnovija Dina, iako deklarisana kao rimejk prethodne, u suštini ima malo zajedničkog. Klasična avantura sa izvođenjem u prvom licu evoluirala je u arkadnu igru sa avanturističkim elementima, nalik na, recimo, Star Trek: DS9 – The Fallen. Neposredan povod za njeno objavljivanje bio je uspeh šestodelne TV serije „Frank Herbert's Dune”, koja je prošle godine osvojila dve „EMI” nagrade i generalno ocenjena kao mnogo uspešnija adaptacija romana od Linčovog filma. Gledano iz perspektive literarnog dela, radnja igre započinje u prvoj trećini drugog toma uvodne trilogije, koju čine romani „Dina” („Arakis”), „Muad'Dib” i „Prorok”. Pol Atreid i njegova majka, ledi Džesika, nakon invazije trupa barona Vladimira Harkonena na njihov novi dom na planeti Arakis, povlače se u pustinju u nadi da će dobiti pomoć odmetničkog naroda Fremena (u transkripciji na srpski jezik poznatih kao Slobodnjaci). Kao što knjiga kazuje, pustinjski ljudi u Polu prepoznaju mesiju, čoveka čija će dela preokrenuti tok istorije Dine i nakon nekoliko testova prihvataju ga kao vođu. Igra pokriva period Polovog boravka među Slobodnjacima, odnosno njegove aktivnosti u periodu pre i za vreme kontraofanzive na Araken, prestonicu Peščane planete. Događaji su većinom izmišljeni za potrebe scenarija, mada neki od njih, poput Polovog susreta sa džinovskim crvom, imaju utemeljenje u radnji romana. Igra je organizovana po sistemu serije misija. Pre nego što prihvati zadatak, Pol ima mogućnost da prikupi svu neophodnu opremu u Slobodnjačkom kampu (u tome mu pomažu junaci romana kao što su njegova sestra Alija, Stilgar, Čani itd.), nakon čega nastupa brifing i upućivanje na zadatak. Ono što sledi je po svemu klasična 3D arkadna igra, sa mnogo ubijanja i skakutanja, i ponekom elementarnom zagonetkom (pokupi magnetnu karticu i njome otključaj obližnja vrata). Novina u ovom nimalo originalnom konceptu jeste mogućnost da neke akcije budu sprovedene tiho, bez podizanja buke i alarmiranja okoline. U takvim misijama Pol obilato koristi prikradanje, priljubljivanje uz zid, izvirivanje iza prepreka – postupke karakteristične za igre–šunjalice. U Dini ne treba tražiti novog Thiefa, ali se ovakav pomak svakako može smatrati pozitivnim. Nažalost, skripting samih misija je slab. Iako su smeštene u raznolika okruženja, uglavnom su nemaštovite i svode se na ubijanje priglupih carskih vojnika, poneku sabotažu i sl. Herbertova proza, prožeta filozofijom i pripovedanjima o univerzalnim vrednostima života, svedena je na smešan nivo, otprilike negde između Quakea i Tomb Raidera. Dune je baziran na grafičkom engineu napravljenom za potrebe igre MegaRace 3. Imajući u vidu njegove mogućnosti, koje za današnje pojmove ne predstavljaju ništa specijalno, Dina izgleda bolje nego što smo očekivali. Predeli zaodenuti u nepregledni pesak, iz koga se iznenada pomaljaju gigantski peščani crvi, ornitopteri i mobilne fabrike za eksploataciju i preradu začina, eksperimentalne laboratorije i pećine u kojima se skladišti voda neophodna za teraformiranje, po prvi put su u jednoj kompjuterskoj igri ovekovečeni u realnim razmerama i na način kako je to Herbert zamišljao. Uz originalnu muziku iz TV serije, koja je pobrala izvanredne kritike, gledano sa strane Dina deluje zaista sjajno. Stvari se naglo menjaju u momentu kada čovek pokuša da uzme aktivno učešće u njoj. Problemi niču na sve strane, navodeći igrača da ionako kratku igru završi pre vremena – postupkom deinstalacije. Jedna od najvećih falinki odnosi se na loše rešenu kontrolu glavnog junaka i kretanje kamere, koja neki put pristaje da se ponaša prirodno (prati pomeranje miša), ali mnogo češće odbija svaku poslušnost. Kadriranje iz nebuloznih uglova, zbog kojih je preglednost doslovno svedena na nulu, strahovito otežava igranje, specijalno kada se u blizini nalaze neprijatelji. Dune je izrazito nestabilna igra i ima tendenciju da često izleti u Windows, ostavljajući brljotine za sobom koje rešava jedino reset. Sa novom verzijom Dine „Cryo” nema nikakve šanse da postigne uspeh koji bi se makar i približno mogao meriti sa onim od pre deset godina. Ni ime Frenka Herberta, niti pozivanje na njegovo slavno delo, ne mogu izdići ovu igru iznad proseka. Slobodan MACEDONIĆ | | |
