 Iako potezne ratne strategije još uvek nisu mrtve, interesovanje za iste već godinama rapidno opada. Audio-vizuelni elemenat koji gravitira osamdesetim godinama prošlog veka i apsolutni osećaj već viđenog potpuno nas udaljava od (nekada davno) najomiljenijeg žanra. Panzer General je otišao u penziju.
Novi pristup starim idejama protekle jeseni i zime dobili smo u dvostrukoj, naoko vrlo sličnoj formi. G.I. Combat i Combat Mission: Barbarossa to Berlin dele istu premisu novotalasne, pseudopotezne real-time ratne strategije. Nažalost, jedno od jaja je mućak: iako je G.I. Combat plod rada bivših članova „Atomic gamesa” (Close Combat 1-5), igra je apsolutno upropašćena propustima. Zato je druga stvar pun pogodak. Mehanika igre, igrački interfejs, kontrola nad jedinicama i globalni ugođaj koji krasi drugi nastavak Combat Missiona suštinski se ne razlikuju od dve godine starog originala, sem doze evolutivnih promena koja je sasvim logična: znatno unapređena grafika (kompleksnije teksture oklopnih vozila, poboljšane eksplozije i gomila „specijalnih” efekata tipa dima i sličnog); pregršt novih komandi i taktičkih opcija za pojedine jedinice, a pogotovo oklopne, kao i potpuno novi scenario i bojišta (Istočni front). Nove naredbe koje možete izdavati tenkovima, transporterima i jurišnim topovima glase: „Movement to contact”, „Shoot and scoot” (naređenje za otvaranje vatre i povlačenje), „Cover arc” (zauzimanje tačno određenog ugla za otvaranje vatre pri ktretanju ili stajanju) i „Cover armor”. Tu je i poboljšana kontrola pešadije, što se pre svega u borbi sa oklopom i naređenjima za napredovanje pod paljbom. Ono što nedostaje i ovom nastavku je koherentna kampanja. Kao i predhodna igra, i Barbarossa to Berlin se sastoji od niza pojedinačnih bitaka koje nemaju veze jedna sa drugom i nekoliko „operacija” koji i nisu prave kampanje, već običan niz nekoliko povezanih scenarija. To je ujedno i jedina realna mana ove odlične igre. Nije strašno. Miodrag KUZMANOVIĆ | 
