Od starog imena – Test Drive, čijim je izricanjem srce svakog „osmobitaša” lagano treperilo, sa sigurnošću možemo da kažemo da je ostala lepa uspomena. Igra koja je krajem osamedesetih i početkom devedesetih žarila i palila scenom kompjuterskih simulacija vožnje nakon nekoliko manje uspešnih nastavaka sredinom devedesetih konačno je završila u penziji. Sa takvim stanjem nisu se složili ljudi iz „Infogramesa” koji su odlučili da povampire staru ideju i da na osnovu nekadašnje slave uzmu još koji novčić.

Novi Test Drive „rabi” koncepciju viđenu i prežvakanu bar stotinak puta. Kao anonimni vozač cilj vam je da učestvujete na ilegalnim trkama po gradskim ulicama (San Franciska, Londona, Tokija i Monte Karla) čime sebi podižete rejting, omogućavate nova kola i sve devijantnije protivnike (o parama niko ne govori). Scenario i atmosfera, u kome samo još fali Vin Dizel, dovoljna je da vas zadrži ispred ekrana kratko vreme i ponudi jednokratnu zabavu.

Četiri osnovna moda igre najveći su adut Test Drivea s obzirom da na drugim poljima ovo ostvarenje uopšte ne blista. Pored kampanjskog Underground moda tu su još i Quick Race, Single Race i Two Player mod. Single Race nudi najviše mogućnosti od kojih su najzanimljiviji Cop Chase (izigravate patrolu), Drag Race (trkanje „sa crte”) i Navigation Challenge (jurcanje po gradu). Mod za dva igrača posebno je zanimljiv jer nudi mogućnost igranja na jednom računaru sa horizontalno ili vertikalno podeljenim ekranom.

Izbor automobila neuobičajen je za ovaj tip igara: Chevrolet Camaro Z28, Toyota Supra, Chevrolet Chevalle SS454, Lotus Elise, Plymouth Cuda i Pontiac GTO. Igranjem, kao što smo to već navikli, stiče se mogućnost „otključavanja” novih modela pa ćete nailaziti na Lotus Esprit V8, Jaguar XK-R, Chevrolet L-88... Ako preferirate da budete žaca vozićete Dodge Charger, Ford SVT Mustang Cobra R, Dodge Viper GTS... Problem je što automobile nije moguće dodatno podešavati ili im menjati gume nego ih isključivo voziti u formi u kojoj su.

U odnosu na Rallisport Challenge ili Hot Pursuit 2, Test Drive je više nego inferioran. To se prvenstveno odnosi na grafička rešenja, fizički model ali i ukupnu atmosferu. Primeri su brojni. Grafika se čini nedorađenom (pogotovu su modeli automobila loši), kao da teksture nisu ispolirane ili su u početnoj beta fazi. Staze su, ruku na srce, maštovite i povremeno kombinuju vangradsku sa gradskom vožnjom (noć i dan), ali ih uništava loša scenografija (setite se Hot Pursuita 2 i prelepih predela oko staza) i pomenuti kvalitet tekstura. To je naravno manji problem. Najviše od svega razočaralo nas je ponašanje automobila na stazi koje je blago rečeno katastrofalno (doduše, igra je ipak arkada). Srednje teške krivine bez problema savlađuju se maksimalnim gasom dok se kočnica isključivo koristi kod onih pod uglom od 90°. Protivničke mašine ne poznaju reč ubrazanje, pa tako od nula do sto ubrzavaju gotovo trenutno dok se vi davite od dosade čekajući kazaljku brzinomera da dostigne istu vrednost. Zanošenje i proklizavanje misaona je imenica pa se igra svodi na – juri, juri, juri i slobodno udaraj sve na šta naletiš. Diskutabilan je i način vođenja trka od strane kompjutera koji rezultira nerealno bliskim plasmanom takmičara (na primer: prva četiri u rasponu od četrdesetak stotinki, na stazi koja se preveze za tri minuta). Šteta.

Najgore je što automobili uopšte ne trpe oštećenja! Možete se do mile volje kuckati sa ostalima, kidati bandere i semafore, češati ogradu pored puta ili lupati u građevine, ali ni farbu nećete skinuti. Svoju izrazitu arkadnu orijentaciju Test Drive pokazuje prilikom nerealističnih sudara. Automobili lete kao bilijar kugle po putu uz akrobatske piruete viđene samo još u arenama za umetničko klizanje, a neretko se dešava da bude katapultiranih primeraka i po nekoliko desetina metara u vazduh.

Pešaci su posebna priča. Kako igra mahom „obrađuje” uličnu vožnju, često se nađu na meti prednjeg branika. Međutim, nemoguće ih je zgaziti, čak ni pri brzinama preko dvesto kilometara na čas! Čini se kao da su vragolani uvek za korak ispred. O okretnosti bakica i dekica da ne govorimo, k’o Ivica Kralj u najboljim danima.

S obzirom da je Test Drive potpisao slavni „Infogrames” od igre smo očekivali znatno više. Iako bi takmičarske modove mogli da nazovemo raznovrsnim i zanimljivim, isti epitet nikako ne može da se uputi izvođenju i grafici. Ni zvučni efekti ne zaslužuju prelaznu ocenu, pa nemojte da se začudite kad umesto očekivanih čujete izblajhane, tupe i potpuno neuverljive zvuke. Muzička podloga je zato izvrsna i predstavlja svojevrsni mix pesama pravih muzičara, kao što je to slučaj kod većine novijih igara. Veliki minus upisali bismo zbog hardverkse zahtevnosti koja prevazilazi granice dobrog ukusa. Programski kod definitivno nije dobro optimizovan te je hardverska halapljivost direktna posledica.

Vladimir PISODOROV