Da će jedna, u produkcijskom smislu mala avantura, puna emotivnog naboja, sivila i tuge, postati jedno od najhvaljenijih ostvarenja za 2002. godinu, malo ko je mogao očekivati, a ponajmanje njeni autori. Ipak, to se dogodilo. Veliki letnji hit francuskog „Microidsa”, Syberia, ne samo da je ponovo pokazala da za kvalitetne „point and click” avanture uvek ima mesta na tržištu, već i da one mogu napraviti sjajan komercijalni uspeh, što, mora se priznati, i nije bio čest slučaj u poslednje vreme.

Nije prošlo ni pola godine, a kanadski ogranak „Microidsa” izlazi u javnost sa novom avanturom i ambicijom da ponovi trijumf od pre nekoliko meseci. Ako ste pomisili da je Syberia bila previše turobna igra, po izgledu, ali i atmosferi, tek da vidite šta donosi Post Mortem!

Njegova radnja smeštena je u Pariz između dva svetska rata. Njujorški detektiv Gustav Mekfirson, nakon profesionalnog debakla na jednom slučaju koji ga je koštao karijere, a umalo i života, odlučuje da se preseli u Grad svetlosti i tamo započne umetnički život kao slikar. Jedne večeri u njegov atelje dolazi izvesna Sofija Blejk sa molbom da prihvati slučaj dvostrukog ubistva koje se dogodilo u ekskluzivnom pariskom hotelu „Orfej”. Žrtve, Sofijina sestra i njen suprug, koji su bili na turističkom proputovanju kroz Francusku, nađeni su u krevetu kako u rukama drže sopstvene glave. Bez obzira na brutalnost ovog čina, lokalna policija nije pokazala ni najmanje interesovanje za njegovo rešavanje, pa ožalošćena devojka, kao najbliži srodnik preminulih, odlučuje da unajmi privatnog detektiva ne bi li zločinca izvela pred lice pravde. U početku odlučan da odbije ponudu, Gustav ubrzo popušta pred više nego velikodušnim honorarom, nesvestan da se upušta u najbizarniju istragu u svojoj profesionalnoj karijeri.

Već sam naslov igre (latinski izraz za obdukciju), kao i njen zaplet, sugerišu da se radi o izrazito mračnoj priči, koja, kao što će se kasnije ispostaviti, ima elemente paranormalnog. Stoga nije čudno što je Post Mortem na ESRB listi okarakterisan kao igra za odrasle, sa naznakom da nije pogodan za mlađe od sedamnaest godina, pre svega zbog eksplicitnih scena koje neće prijati svakom oku. Stvar je donekle ublažena korišćenjem efekata kao što su zamagljivanje ili brza smena kadrova, no to očigledno nije uticalo na odluku komisije ESRB-a da igru rangira na pomenuti način.

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se Post Mortem može smatrati dalekim naslednikom skoro sedam godina starog Rippera. Iako dve igre naizgled nemaju ništa zajedničko, one su u osnovi veoma srodne, kako po tematici, načinu izvođenja i tipu nelinearnosti, tako i po vrsti zagonetki. U pitanju je kombinacija „p&c” avanture sa izvođenjem u prvom licu i Mystolike mozgalice čije se zagonetke nalaze u funkciji otkrivanja tajanstvenog ubice koji hara Parizom. Klasični inventarski problemi ovde ne postoje, preciznije, veoma su retki, ali se zato pred igrača stavljaju raznovrsni, često nimalo laki logički zadaci, poput crtanja portreta osumnjičenog, otkrivanja falsifikovanog ulja na platnu, obijanja brava, rešavanja astronomskih i alhemičarskih jednačina itd. Sve je to spakovano u priču punu obrta, gde ubice postaju žrtve, i obrnuto.

Ono što Post Mortem razlikuje od sličnih igara jeste njegova dijaloška nelinearnost. Svi likovi sa kojima Gas Mekfirson dolazi u kontakt, sposobni su da „pamte” sve prethodne razgovore i da na osnovu njih formiraju algoritam ponašanja na bazi koga vode tekući dijalog. Zbog toga svako postavljeno pitanje ili dati odgovor drugačije utiču na tok radnje, što u suštini znači da postoji više načina da se avantura završi, pri čemu će se i lokacije i zagonetke razlikovati od slučaja do slučaja. Pogrešan pristup nekom svedoku, recimo, dovodi do toga da on odbija dalju saradnju, ali to ne znači da je nastavak igranja nemoguć, već samo da se tok radnje menja i kreće u novom pravcu. Ovakav koncept, koji je nekada davno bio primenjen u slučaju Rippera, dozvolio je mogućnost da igra ima tzv. višestruki kraj, u zavisnosti od puta kojim je tekla istraga. To isto poseduje i Post Mortem, tačnije četiri različita kraja, i tri puta više načina da se do njih dođe. Naravno, treba reći da je ova igra neuporedivo lakša i kraća od Rippera, ali da i dalje predstavlja ozbiljan izazov, pogotovo u poređenju sa Syberiom.

U tehničkom pogledu Post Mortem zadovoljava, ali ne briljira. Dok su međuanimacije napravljene zaista vrhunski, vidi se da je u dizajn samih lokacija utrošeno srazmerno manje vremena, i što je još čudnije, nije im pružena podjednaka pažnja. Recimo, foaje hotela „Orfej” izgleda perfektno, ali zato unutrašnjost bistroa „Alambik” deluje isprano i mutno, skoro bez kontrasta. Zbog čega je to tako, verovatno znaju samo autori igre, no činjenica je da takve sitnice umanjuju njenu vrednost. Pa ipak, Pariz dvadesetih godina prošlog veka dočaran je u skladu sa atmosferom igre: kao mračan i tajanstven, daleko do svetala Jelisejskih polja i trga Konkord. Dakle, pravi „film noir” sa elementima fantastike.

Za razliku od Syberie, čijoj su se nesputanoj lepoti i tematskoj univerzalnosti divili čak i oni ljudi koji ranije nisu ni pomišljali da će ikada zaigrati neku avanturu, Post Mortem je namenjen užem krugu ljudi, tačnije ljubiteljima Mysta i njegovih klonova. Porediti te dve igre bilo bi isto kao i „mešati babe i žabe”, no ako već moramo da se odredimo, prednost ipak dajemo Syberii, ako ništa drugo zbog harizmatičnog lika Kejt Voker. Sorry, Mr. McPherson – ladies first.

Slobodan MACEDONIĆ