Slovenački „Arxel Tribe” je našoj igračkoj zajednici poznat po nekoliko manje-više neuspešnih 3D avantura, koje su dobile veće ocene od zasluženih isključivo zbog totalne oskudice koja vlada na prostorima ovog žanra. Zato pomalo čudi da su pri projekciji Mistmarea zagrizli toliko duboko: obećavali su nadrealno zabavni, nelinearni, alternativno istorijski RPG čija će vas priča držati budnim danima. Od toga, naravno, nije ispalo gotovo ništa, osim ideje koja je i dalje dobra, ali neadekvatno realizovana.

Na prvi pogled teško je uprti prstom u neku od pojedinačnih karakteristika igre i reći: „Eto, zbog toga cela stvar ne valja!”. Nekome ekstremno loš interfejs i stravična kontrola lika neće smetati da uživa u solidnoj 3D grafici baziranoj na Lithtech engineu; neko će zanemariti stranice i stranice banalnih dijaloga kojima vas igra konstantno zasipa zarad uranjanja u priču o alternativnoj Evropi XX veka kojom vlada do srži korumpirana katolička crkva uz korišćenje magije; nekome neće smetati nespretno urađena i potpuno neuverljiva borba, već će se uživiti u more statistika i široku lepezu mogućnosti za razvijanje lika. Ali ono što Mistmareu univerzalno smeta je vremensko ograničenje. Cela igra je bazirana na tome, svi questovi imaju rok, a sve opcije za unapređenje likova, trening i špartanje sa strane oduzimaju dragoceno vreme, potpuno ruiniravši sve pozitivne strane koje možda postoje.

Autori Mistmarea upecali su se na klasičnu udicu koja ćapi svakog drugog početnika: u igru su nabacali su sve čega su se setili, hteli su da imaju priču, nelineranost, borbu, epski feeling, kvantitet... No, nedostatak sposobnosti, iskustva i vremena učinio je svoje i efikasno smestio čedo njihove ljubavi negde između druge i treće lige kvaliteta.

Lepo kaže stari đavolak Bukovski: „Osnovna greška svakog autora je zabluda da ono što fascinira njega može biti isto toliko interesantno široj publici”.

Miodrag KUZMANOVIĆ