Pre tri godine, Voren Spektor i njegov tim u Ion Stormu predstavili su svetu ambiciozno »parče« digitalne zabave, čiji bi najbliži kvalitativno-kvantitativni ekvivalent bile barem tri punokrvne „The X-Files” epizode, nabijene steroidima i zgusnute u format interaktivnog cyberpunk trilera. Mahom opisivan superlativima i obasipan pohvalama, (prvi) Deus Ex je uspešno integrisao pristupačne role-playing elemente u osnovnu FPS matricu, pružajući igračima dotad neviđenu slobodu izbora u bogato realizovanom univerzumu krcatom tajnovitim frakcijama i geopolitičkim zaverama.Za razliku od tvrdokornog PC originala, dugo iščekivani Deus Ex 2 je po mnogo čemu dete novog poretka – iako u suštini dosledno razrađuje većinu karakteristika koje su prvi deo učinile posebnim, Invisible War pre svega predstavlja uspešan multiplatformski hibrid, odslikavajući skorašnju tendenciju industrije igara da štanca naslove koji se s podjednakom lakoćom snalaze kako na konzolama tako i na PC platformi. Stilizovan, u mnogim aspektima redukovan do granice asketizma, nastavak nam kroz svoju izvedbu jasno stavlja do znanja da Deus Ex franšizu više ne možemo da svojatamo, što će za neke PC fanove predstavljati gorku pilulu. Invisible War priču nastavlja nekih dvadesetak godina pošto je junak prve igre, Džej Si Denton, inicirao globalni socio-ekonomski kolaps posle čega mu se gubi svaki trag. Decentralizovano društvo se vremenom oporavilo i formirana je mreža gradova-enklava sa novim rasporedom moći. Kao što intro sekvenca efektno postulira, ratovi se više ne vode na nivou nacija nego na nivou korporacija, a najsmrtonosnije oružje u takvim „nevidljivim” konfliktima više ne predstavlja vojna sila, već same nano-modifikovane ćelije svake jedinke.Vaš lik je Aleks D. (namerna polna neodređenost imena omogućava odabir muškog ili ženskog alter-ega, prema afinitetima), mladi polaznik Tarsus akademije za obuku specijalnih agenata. Posle stravičnog terorističkog napada na vašu bazu u Čikagu (tokom kojeg je dezintegrisan bezmalo ceo grad), otkrivate da je vaša svakodnevica zapravo bila pažljivo fabrikovana i da se nikome ne može verovati. U oportunističkom svetu budućnosti, lojalnost postaje stvar interesa, a vaše skupoceno, nano-modifikovano telo tek oruđe kojim mnoge organizacije hoće da se posluže zarad sprovođenja sopstvenih ciljeva. Invisible War majstorski potencira paranoju i zbunjenost kod igrača, postepeno otkrivajući sve dublje slojeve intrige koji će se eventualno nadovezati na događaje iz prvog dela. Dizajneri su se potrudili da uklone što je moguće više restrikcija i uskih grla tokom igranja, tako da ćete retko kada biti primorani da pratite linearnu putanju – štaviše, različite frakcije će vam često davati dijametralno suprotne zadatke, što može u potpunosti da promeni tok igre. Invisible War definitivno treba odigrati više puta, pošto jednim prelaskom nije moguće doživeti celokupno obilje iskustava koje ovaj naslov ima da ponudi. Alex D. će na biomod kanistere za nano-augmentaciju nabasati maltene na samom početku igre. Oni ujedno predstavljaju jedini role-playing element koji je preživeo pojednostavljivanje uzrokovano hibridizacijom, što će reći da je celokupan skill-sistem iz originala odstranjen. Uspešno izvršavanje ciljeva vam više ne donosi nikakve experience bodove. Izuzimajući nagrade u vidu novca ili dobara, igrač zapravo gubi motivaciju da obavlja sporedne zadatke, pošto oni najčešće ne donose nikakvu dobit vezanu za napredak kroz igru (naravno, većina nas će svejedno ispitati svaki mogući kutak, ali se Invisible War ovim gubitkom ipak spušta na korak bliže običnoj pucačini). Cyberpunk premisa dozvoljava zbilja fantastične upgradeove kao što su Bot Domination (pomoću kojeg možete daljinski da kontrolišete robote i turrete) ili Neural Interface (kojim možete direktno da hakujete kompjuterske sisteme). Osim nano-augmentacije biće vam dostupno mnoštvo različitih alatki i oružja, u tolikim količinama da ćete već posle sat vremena igranja biti primorani da selektivno pročistite svoj majušni inventar. Raznovrsno oružje je takođe moguće nadograditi specijalnim gedžetima, među kojima se ističe glass destabilizer za bešumno dezintegrisanje stakla. „Emergent gameplay”, uzbudljivi termin du jour koji je original ustoličio, ovde doživljava pun procvat zahvaljujući kvazirealističnoj fizici i visokom stepenu interaktivnosti. Mogućnost realtime manipulisanja apsolutno svakim objektom u igri (od kutija, preko stolica, do leševa) inspiriše spontano i kreativno rešavanje problema, dok je svakoj situaciji moguće prići barem na tri različita načina. Mada puzanje kroz ventilacione otvore opet figuriše u značajnoj meri, direktna konfrontacija je sada legitimna opcija, pošto su okršaji nešto fluidniji. AI protivnika je takođe znatno unapređen, te će vas oni povremeno prijatno iznenaditi svojim reakcijama (za razliku od prvog dela, gde bi blesak genijalnosti tek povremeno galvanizovao inače stalnu AI tminu). Interfejs i grafika su poslednje žrtve platformske konsolidacije: kontrolama fale neke prečice na koje smo navikli tokom dugog niza godina redovnog FPS konzumiranja (poput quicksavea), što je neoprostivo za developera Ion Stormovog kalibra. Grafika pak pleni naprednim vizuelnim efektima poput omekšavanja ivica, bumpmap tekstura i potpuno dinamičkog osvetljenja, ali suludi hardverski zahtevi odaju konzolno orijentisanu optimizaciju. Kako Invisible War hoda sredinom oštre linije koja razdvaja dva sveta, kompromisi su neizbežni. Đorđe NAGULOV | | |
