Džejm Erl Keš je brojao poslednje minute pred susret s Tvorcem u vlažnoj ćeliji okružnog zatvora, spreman da primi otrov kojim će iskupiti grehe ovozemaljskog života. Dok je polako gubio svest, nije ni sanjao da će se umesto pred vratima Čistilišta naći u paklu kakav nije mogao ni da zamisli, u ulozi spram koje smrt izgleda kao nagrada. Kada je efekat anestetika prestao, Keš se probudio unutar zidina Karser Sitija, napuštene metropole čije prljave ulice i opustošene zgrade služe kao velika scenografija za ilegalni reality show po imenu „Manhunt”, sadističku TV dramu u kojoj se osuđenici bore za goli opstanak, krčeći sebi put kroz teritorije ubilačkih bandi čija je jedina svrha da ulove i ubiju begunca. Nije teško pretpostaviti ko će biti lovina...

Inspiraciju za novu igru dizajneri slavnog Rockstar Gamesa (GTA, Max Payne) našli su u kultnom ostvarenju Majkla Glejzera iz 1987. godine, filmu „The Running Man” s Arnoldom „Švarcenšniclom” u glavnoj ulozi. Premda je scenario igre uobličen na osnovama filmske priče, postoji nekoliko ključnih razlika između ova dva ostvarenja. Najpre, domaćin šoua u Manhuntu, „fini čika” čiji je bolesni um osmislio čitavu ujdurmu, daje beguncu direktne glasovne instrukcije putem radio veze, objašnjava mu cilj i opisuje protivnike u svakom sektoru, a neretko i pomaže tako što odaje lokacije lovaca, pruža korisne savete ili bodri pozivima na egzekuciju. Drugo, ovde Gonioci ne znaju lokaciju begunca u svakom trenutku („The Running Man”) – glavni junak je ovde inkognito, što upotrebljava kao prednost u borbi protiv brojnijih i bolje naoružanih protivnika, koristeći okrilje mraka kao najvećeg saveznika. Konačno, i sami lovci su žrtve jer služe isključivo kao topovsko meso i glavni izvor zabave za krvožednu publiku.

Manhunt nije klasična „rockstarovska” akcija s puno trčanja i pucanja, već dobro osmišljena šunjalica u kojoj je strpljenje od ključnog značaja. Najveći deo igre glavni junak provodi čučeći u senci i čekajući pravi trenutak da se prikrade protivniku i ubije ga pre nego što ovaj shvati šta se dešava (svaki pokušaj direktne konfrontacije s dva i više protivnika završićete grljenjem asfalta). Dok čeka u zasedi, Keš može da privuče pažnju progonitelja tako što će bacati predmete ispred sebe (konzerve, flaše, odrubljene glave neprijatelja i drugo), udarati pesnicom ili nekim oruđem u zidove ili šutirati predmete na koje nailazi. Informacije o rasporedu neprijatelja i jačini buke koju proizvodi Keš dobija pomoću radara u dnu ekrana na kojem su protivnici prikazani raznobojnim strelicama. Žutom bojom su označeni lovci koji nisu svesni vašeg prisustva, narandžastom oni koji vas aktivno traže, dok crvene trepćuće strelice ukazuju na lovce koji su vas primetili.

Agresivnost kojom igra odiše u kontrastu je sa izrazito sporim tokom akcije. Dok u savršenoj tišini iščekujete trenutak kada ćete se obrušiti na lovca, pazeći na svaki pokret i predmete na putu koji vas mogu odati dok mu se prikradate, napetost neprekidno raste sve dok ne nastupi trenutak za napad i onda – bam, sledi nekoliko kadrova brutalne egzekucije, praćene potpunim rasterećenjem. Ma koliko to neprikladno zvučalo, ubistva u Manhuntu pružaju zadovoljstvo i pražnjenje agresivnih impulsa bolje nego u bilo kom sličnom ostvarenju. Scene eksplicitnog nasilja, koje su jedan od razloga dobre prodaje većine Rockstarovih naslova, u ovoj igri hodaju na ivici prihvatljivog. Brutalnost se ne ogleda samo u izboru oružja koje glavni junak koristi (komadići stakla, žice, palica za bejzbol, noževi, mačete i više vrsta vatrenog oružja), već i u načinu na koji eliminiše svoje protivnike.

Keš se ređe suprotstavlja protivniku otvoreno. Tokom borbe licem u lice deblji kraj će izvući onaj koji „popije” više udaraca odnosno metaka (sistem za detekciju mesta pogotka dobro funkcioniše tako da vatrenim oružjem treba gađati isključivo predeo glave). Borbeni sistem „jedan na jedan” nije dovoljno razvijen, budući da postoji tek nekoliko osnovnih udaraca koji se ne mogu kombinovati (sve se svodi na brzo pritiskanje levog tastera miša). Budući da je u direktnim obračunima teško sačuvati celovitost energije, većinu protivnika treba eliminisati prikradanjem s leđa (izuzetak su nivoi u kojima se koristi vatreno oružje). Surovost kojom će Keš presuditi protivniku kome se približava zavisi od dužine pritiska na taster i oružja koje koristi, a sam čin egzekucije prikazan je drugom kamerom, s artefaktima (sneg, duple slike i smetnje) koji donekle maskiraju slikovite detalje kao što su rezanje vrata, odrubljivanje glave, davljenje i slično. Neke vrste oružja dopuštaju i kasapljenje leševa, kao u igri Soldier of Fortune.

Okruženje u kojem se igra odvija je mračno i potpuno se uklapa u atmosferu igre – nivoi su puni skrovitih mesta, uskih ulica i predmeta koji se mogu koristiti kao oružje. Inteligencija lovaca nije na najvišem nivou jer se svi kreću po ustaljenim putanjama koje se lako pamte. Protivnici, međutim, nisu slepi i gluvi i lako će vas primetiti ukoliko hodate po svetlu ili pravite buku. U tom slučaju spas treba potražiti u bekstvu budući da niko od njih ne trči naročito brzo. U mraku se ponašaju kao kokoške u sumrak – ukoliko ste u senci, lovac će vas primetiti samo ako naleti na vas. Grafika je vrlo dobra, mada postoji nekoliko neuverljivo oslikanih okruženja. Animacija likova je autentična, a zvučna podloga gotovo savršena (naročito su upečatljivi komentari voditelja). Upravljački sistem je sličan onome u igrama serijala GTA.

Gradimir JOKSIMOVIĆ