Ameriken Mek Gi, lik koga se sećamo iz rane postave ID softwarea (ona koja je radila na Quakeu), odavno je osnovao svoju firmu, željan autorskog dokazivanja i rešen da ne radi za honorar. Za razliku od nesrećnog kolege Džona Romera koji je pošao istim putem, Mek Gijev prvenac nije grohotom ismejan: American McGee Alice je svojevremeno žešće odjeknuo u pozitivnom smislu. Ali, uspeh s prvim muškim se nije ponovio, iz prostog razloga što druge igre iz istog pera nije ni bilo. Do sada.

Scrapland je uvrnuta igra, ali sa mnogo manjom dozom crnog humora u odnosu na Alisu. Ne može se reći da je g. Ameriken nešto posebno sazreo u autorskom smislu, ali možemo primetiti da je u stanju da (skoro) uspešno pozajmljuje tuđe ideje, maskirajući ih u formu koja je, kao što rekosmo, uvrnuta. Kreirajući viziju Grand Theft Auta u SF varijanti, uspeo je da napravi simpatičnu konzoloidnu zezanciju, koja na prvi pogled deluje očaravajuće. Takva ne ostaje do kraja.

Protagonist priče Scraplanda je D-Tritus Debris, robot-lutalica, koji je na jednom od svojih svemirskih izleta nabasao na nešto zaista veliko – Scrapland, autonomnu koloniju inteligentnih robota koja počiva na ostacima civilizacije koju su prethodni vlasnici odavno napustili. Na trećem kamenu od Sunca više nema ljudi: planetu su izmuzli, zagadili, izrabili i ostavili, slučajno ili namerno zaboravivši robote. Vredni droidi nisu sedeli skrštenih ruku, već su, malo po malo, napravili pravu civilizaciju, sa kompleksnom društvenom strukturom i odgovarajućim zakonitostima. Zato D-Tritusu postavljaju sledeći uslov: ako misli da uđe u Otpad, mora da dobije posao. Sticajem okolnosti, jedini available job za našeg junaka jeste novinarski, kojeg niko u Scraplandu ne želi da se prihvati (sic!)...

Scrapland je svet koji ne poznaje smrt u klasičnom smislu te reči: matrica svakog robota smeštena je u tzv. Great Database, koja ga u slučaju uništenja lako rematerijalizuje. Uz malu novčanu naknadu, naravno. Monopol nad ekstra životima ima sveštenička kasta na čelu sa nadbiskupom, čije se progresivno rastuće cene sve manje dopadaju stanovnicima. Na prvom zadatku u službi pisane reči D-Tritus saznaje da je nadbiskup likvidiran, a potraga za počiniocem ovog ubistva (i drugih kasnijih ubistava) postaje okosnica zapleta u igri.

Naš robot žurnalista nema mnogo sličnosti s Tomijem Versetijem, ali će se od njega u toku igre očekivati slične stvari: krađa, borba i luda vožnja su elementi koji podsećaju na modifikovani GTA. No, ovde niste ograničeni na akciju na ulicama, a veći deo igre se odvija unutar gradskih objekata (policijska stanica, gradska većnica...). Dijalozi i borba s gomilom NPC-ova neki su od najuspelijih momenata igre: desetak varijacija (modela) robotskih stanovnika Scraplanda podeljene su po funkcijama koje obavljaju u zajednici, od kojih svaka ima jedinstveni (i udareni) personality model, sa agendom koju saznajete iz maštovito napisanih dijaloga. Na samom početku naš junak dobija mogućnost za hakovanje u Great Database, što mu omogućava da po želji poprimi oblik i specijalne sposobnosti svakog robotskog tipa u igri. Gotovo svakog NPC-a možete i direktno zaposesti, tj. na silu prebrisati njegovu matricu i preuzeti mu telo, što je ilegalan čin koji vam na vrat navlači policiju. No, kao i u GTA, organi reda brzo zaborave na vas.

Kompletan Scrapland podeljen je na desetak gradskih distrikta između kojih se možete kretati na dva načina: javnim prevozom (tubular transport) i u sopstvenoj režiji, pilotirajući gunshipom koji ste ukrali ili napravili sami. Podešavanje letelica je jedan od boljih momenata igre: na jednoj od lokacija (Rusty’s) imate radionicu u kojoj, zavisno od raspoloživih nacrta i keša, možete praviti letelicu po svom ukusu. Planove za delove, u većini slučajeva, dobijate ispunjavanjem opcionih zadataka jednog od likova u igri (Crazy Gambler).

Audio-vizuelna komponenta igre je prilično fascinantna: trodimenzionalno okruženje gradskih „ulica” izuzetno podseća na „Peti element”, sa dubinom, detaljima, teksturama i osvetljenjem koji plene. Nažalost, ovaj eye candy retko kada prerasta kategoriju užitka za oči jer je okruženje interaktivno jedino u smislu letenja i borbe. Ulicu možete napustiti samo na predviđenim parking-mestima, koja u većini slučajeva predstavljaju ulaz u neki objekat... Nema mogućnosti za slobodnu i nelinearnu šetnju koja bi donela neki plod, ali za time nema ni potrebe.

Priča koja na početku deluje zaista interesantno vrlo brzo postaje zamarajuća, iz prostog razloga što za njeno odmotavanje dobijate niz misija koje se ponavljaju do kraja igre: red borbe u letelici, red razgovora sa NPC-ima, fotografisanje nekoga ili nečega... Neophodne varijacije ne postoje, a svu različitost zadataka okusićete u prvih sat vremena igre. Jedina stvar koja vas može održati do kraja jeste želja da vidite kako se priča završava i da li će se D-Tritus smuvati sa sexy roboticom Betty, verenicom glavnog urednika...

Miodrag KUZMANOVIĆ