Problem koji gotovo uvek prati popularnost najprodavanijih igara na tržištu ogleda se u beskrupuloznom kloniranju originala, što za posledicu ima igre koje uglavnom kopiraju original bez trunke srama, a njihovi autori se nadaju da će zaraditi brdo para na osnovu tuđe ideje. Nije problem ako programerski tim osveži tuđu ideju i nadogradi je novim elementima (na primer, kao kod Painkillera), ali očigledno kopiranje i prepakivanje je za svaku osudu.

Armies of Exigo je „proizvod” mađarskog tima po imenu Black Hole Games. U igri postoje, što nimalo ne čudi, tri sukobljene strane: Beast Horde, Empire i Fallen. Lako se da zaključiti da Imperiju čine ljudi, zverske horde su surogat za orke, a Pali su direktna kopija Zergova iz Starcrafta, sa sve kontaminacijom tla pri širenju teritorije (sigurno se sećate zergovske „žvake”). Sve tri single-player kampanje sadrže po 12 misija, dok su za multiplayer rezervisani modovi Capture the Flag i King of the Hill, pored standardnog skirmish krljanja. Ukoliko se ovo pokaže nedovoljnim, tu je i editor za pravljenje sopstvenih mapa i misija.

Prvi put kada pokrenete igru, garantujemo utisak tipa: „Pa ovo je Warcraft, bre!”. Ono što Exigo čini donekle drugačijim od uzora jeste mogućnost vođenja borbe na dva nivoa – na tlu i u podzemlju (mada je i to već viđeno u Besiegeru), što je, navodno, trebalo da otvori prostor za potpuno nove taktike. U praksi, ovakav vid ratovanja je komplikovan i zamoran jer iziskuje neprekidno žongliranje između dva nivoa i potrage tipa „gde mi je ona jedinica koju sam malopre turio ovde...”. Na polju infrastrukturno-logističke trke Exigo ne donosi ništa novo, što znači da su sukobljene strane u konstantnoj borbi za tri resursa: zlato, drvo i drago kamenje.

Što se interfejsa tiče, i tu je Warcraft apsolutno preslikan. Jedna od retkih novina jeste povezivanje predefinisanih grupa (’Ctrl’ + neki broj) u „supergrupu” (’F1’-’F4’). To je pohvalno jer konačno više nema napada koji se sastoje od pritiskanja tastera ’1’ i kliktanja na protivnika, pa na taster ’2’ i ponovnog kliktanja... i tako unedogled. Moguće je i izdavanje više vezanih naredbi uz pomoć ’Shift’ tastera. Na primer, seljaku je moguće narediti da nastavi s kopanjem zlata po završetku izgradnje barake dok se igrač posvećuje nekoj bitnijoj operaciji itd.

Za pohvalu je i to što jedinice automatski zauzimaju pravilnu formaciju nakon pokreta. Igrač ne može da definiše proizvoljnu formaciju, ali je ona koju igra servira po defaultu sasvim zadovoljavajuća (strelci pozadi, prašinari napred). Međutim, ova dobra stvar je narušena sporim i glupim postavljanjem vojske oko protivnika. Ilustracije radi, zamislite da imate osam vitezova i da naletite na protivnika koji je znatno slabiji od jednog viteza. Izdate svojim vitezovima naredbu da napadnu protivnika, a oni počnu da skakuću i okružuju protivnika kao da će da zaigraju kolo, dok ih on nesmetano šiba... Dok okružite tog jednog neprijatelja, on vam pobije pola vojske!

I s grafičke strane za Exigo se može (opet) konstatovati da se radi o našminkanom Warcraftu. Jedinice, pa čak i okruženja i magije, slični su onima iz uzora. Jeste da ima malo više poligona od dve godine starije igre i na prvi pogled sve deluje detaljnije, dok se akcija ne zumira, kada loše teksture ipak dolaze do izražaja. Stoga brutalni hardverski zahtevi uopšte nisu opravdani. Zum opcija je katastrofalno loše izvedena (kontroliše se preko tastature). Gotovo smo sigurni da su autori igre namerno traljavo odradili zumiranje kako bi igrač uvek koristio default poziciju kamere koja stvara iluziju da igra lepo izgleda. Muzika je nenametljiva, što u ovom slučaju znači da je toliko nezanimljiva da je nećete ni primetiti, a glasovi jedinica su letargični. Vredne pažnje su samo prerenderovane međusekvence koje izgledaju vanserijski dobro.

Armies of Exigo je bljutavi šejk sastavljen od motiva iz „The Lord of the Rings” filmova, te Starcraft i Warcraft igara. Možda to i ne bi bilo toliko strašno da je igra zabavna, makar na trenutke. Međutim, strahovito je dosadna i tokom igranja jednostavno imate osećaj da ponovo vrtite nešto što ste prošli 150 puta. Samo za fanatične poklonike žanra.

Jan ČMELIK