Bez obzira na to kojoj generaciji igrača pripadate, verujemo da su vam „lik i delo” softverske kuće Team 17 vrlo dobro poznati. Iako firma iza koje stoji nekoliko najpoznatijih 16-bitnih hitova (Alien Breed, Superfrog, Project X, Agony...) nije baš najuspešnije izvršila tranziciju sa 16-bitnog na PC tržište, još uvek svojim izdanjima privlači pažnju širokog kruga ljudi. Jedno od njih, poznato igračima gotovo svih platformi, već godinama predstavlja centar interesovanja miliona ljubitelja kompjuterske zabave. Naravno, reč je o serijalu Worms. Ali, čini se da Worms Forts: Under Siege neće ispuniti očekivanja.

Očekivalo se da će autorski tim posvetiti pažnju otklanjanju uočenih nedostataka i njihovu pojavu svesti na razumnu meru. Nasuprot tome, Under Siege izrađen je u gotovo identičnom maniru kao Worms 3D, pa ga sledstveno tome „krase” i svi nedostaci prethodnika. Najuočljiviji je svakako onaj vezan za kretanje po igračkom polju jer ono i dalje zahteva simultanu upotrebu tastature i miša, uz već poznate probleme kontrole kamere i usmeravanja crvića na željeni put (ceo proces je isuviše zahtevan i naporan). U WFUS je, uz zadržan sistem upravljanja (tastatura se koristi za skakanje, kretanje i usmeravanje crvića, dok se mišem vrši osmatranje igračkog polja, fino podešavanje smera kretanja i izbor oružja), ubačen još jedan pokret više (tzv. trostruki skok). Stvar otežava i prilično bagovit sistem pozicioniranja kamere prilikom preuzimanja poteza (često se dešava da su crvići okrenuti na potpuno suprotnu stranu od one na kojoj se neprijatelj nalazi i gubi se dosta vremena da bi se stvar vratila u željeni položaj). Već posle nekoliko igračkih sesija ovaj nedostatak toliko smeta da uživanje počinje da zamenjuje frustracija. Svemu ovome treba dodati i podatak da je vidno polje prilikom pokretanja crvića prilično suženo te da je uočavanje strateških tačaka u svakom pogledu otežano i vodi daljoj frustraciji (sagledavanje sadržaja mape i dalje se obavlja pritiskom na taster ’E’).

Najveća novina WFUS-a vezana je za sistem igranja, tačnije zadatak koji je potrebno izvršiti tokom okršaja kako bi se protivnik porazio. Naime, ovoga puta cilj nije (samo) eliminisati sve neprijateljske crviće, već kompletno sravniti sa zemljom improvizovano utvrđenje u kojem su male napasti stacionirane. Iako zvuči vrlo interesantno, u praksi to nije baš tako. Na početku partije crvići su na „golom” terenu na kojem je potrebno „izgraditi” zamak postavljanjem pojedinačnih struktura (stražarske kule, laboratorije, bolnice...). Tokom jednog poteza dozvoljeno je postavljanje samo jednog objekta, a oni se mogu „zidati” isključivo na jasno označenim mestima pod igračevom kontrolom (tzv. Victory Locations). Imperativ tokom igranja predstavlja zauzimanje što većeg broja ovih lokacija čime se obezbeđuje podrška za izgradnju složenijih struktura unutar zamka. Naravno, izgradnja specifičnih objekata, pored kvalitetnije zaštite, omogućava i pristup razornijem oružju, a još jedna novost vezana je za ispaljivanje projektila (kada je napredno oružje u pitanju) – crviće treba pozicionirati na kule (zbog čega igra obiluje lutanjem po mapi).

S obzirom na to da se radi o borbama koje simuliraju zauzimanje i rušenje zamkova, klasična paleta naoružanja pretrpela je kozmetičke izmene radi prilagođavanja stvarima na terenu. WFUS obiluje tzv. siege naoružanjem, to jest pravom revijom najrazličitijih vrsta katapulta. Ipak, većina njih je praktično samo oruđe za ispaljivanje već poznatog oružja, mada ima i potpuno novog: džinovsko eksplozivno pile, teledirigovana oluja... Upravo upotreba oružja otkriva možda i najveći nedostatak WFUS-a – terene potpuno imune na oštećenja i konstantnu baražnu vatru. Time ne samo što je uništena najveća draž Worms franšize, već partije izuzetno dugo traju i pretvaraju se u dosadne obračune (zidine zamkova se sporo uništavaju, a ponekad je zbog „prirodnih” prepreka na mapama gotovo nemoguće pogoditi protivnika).

Pored nezaobilaznog multiplayer moda igranja (hot-seat podrška i dalje je njegov najzabavniji vid), vidljiva je želja programera da WFUS učine zanimljivim i onima koji nemaju naviku da se igraju u društvu. Tako se single-player podrška sastoji od čak tri nezavisna moda (Quick Game, Campaign i The Trials), a tu je i više nego opširan interaktivni tutorijal za one koji se nikad nisu sreli sa Worms serijalom.

Čini se da autori nisu utrošili puno vremena razmišljajući o poboljšanju grafičkih rešenja i prateće zvučne komponente. Rezultat je grafika koja, iako nije ništa lošija u odnosu na prethodni nastavak, nije puno napredovala. Programeri su izgleda potcenili potrebe tržišta i igrali upravo na kartu stare slave i simpatične karikaturalne grafike koja vrši posao.

Okršaji se odvijaju na pet jedinstvenih lokacija, a povremeno se mogu pogledati i čuvene kratke animacije sa dogodovštinama crvića koje nisu izgubile svežinu. S druge strane, zvučna komponenta je prepoznatljiva, a obuhvata nenametljive muzičke partiture (gotovo ih nećete ni primetiti), pristojne zvučne efekte (eksplozije, rušenje zidina...) i standardni set raznolikih govornih šema.

Vladimir PISODOROV