U industriji kompjuterskih igara sve je moguće, pa čak i to da firma ode pod led pre nego što objavi prvu igru. Neverovatno ali istinito. Britanski Blue 52 nije doživeo da vidi izlazak svog prvenca, navodno zbog prevelikih troškova produkcije, ali, kad malo bolje razmislimo, možda je tako i bolje jer Stolen je sve samo ne dobra igra. Začet ambiciozno, sa briljantnom idejom o stapanju Thiefa, Splinter Cella i Tomb Raidera u jednu celinu, na kraju je završio kao softversko nedonošče koje niko nije želeo da podrži i distribuira iz sasvim opravdanih razloga.

Bilo je samo pitanje vremena kada će šunjalačke igre kojima su do sada dominirali sve sami mačo tipovi konačno dobiti jednu autentičnu predstavnicu slabijeg pola, mada se po liku i delu gospođice Anje Romanov (dalekog potomka ruske kraljevske porodice?) ne bi baš moglo zaključiti da se radi o dami krhkog kova. Ona je freelancer lopov na dobrom glasu i za odgovarajuću materijalnu nadoknadu po porudžbini snabdeva odabranu klijentelu predmetima sumnjivog porekla, te nju i njenog prijatelja Luja Palmera misteriozni naručilac unajmljuje da odrade poslić kojim će kompromitovati lokalnog gradonačelnika koji upravo vodi kampanju za svoj reizbor. A kada se kriminal i politika uzmu ruku pod ruku, nevolje dolaze same od sebe...

Kao što rekosmo, Stolen je na prvi pogled uspešna kombinacija tri popularne igre koje su svaka na svoj način ostavile dubok trag u industriji elektronske zabave. Uobličen po ugledu na Thief, sa naglaskom na nenasilnoj prirodi akcije, ali smešten u savremeno okruženje i sa heroinom od koje bi i Lara Kroft mogla da nauči poneku akrobatsku fintu, Stolen kao da je stvoren za virtuelne lopuže koje umesto high-tech komandosa ili pak srednjovekovnog secikese više vole da kontrolišu par dobrih ženskih bataka utegnutih u crno lasteks odelo. No, ako izuzmemo nesumnjivo atraktivnu junakinju, osnovna premisa igre nije odmakla daleko od Thiefa i svodi se na sledeće: infiltriraj se na ciljnu lokaciju, pokradi sve što ima neku vrednost i zbriši najkraćim putem, sve vreme se trudeći da ne budeš primećen. Reklo bi se, prosto k’o pasulj.

Kao savremena inkarnacija ser Čarlsa Litona, čuvenog provalnika iz serijala filmova o inspektoru Kluzou, Anja Romanov je majstor svog zanata i ništa na prepušta slučaju. Zahvaljujući izuzetnoj fizičkoj pripremljenosti, u stanju je da se šunja i vere kao mačka, ali je u isto vreme i obučena da koristi najsavremenija tehnička pomagala: od sonara i zvučnih mamaca, preko indikatora kretanja i elektrošok zamki, pa sve do specijalizovanih alata kao što su ultrazvučni detektor za obijanje sefova ili minijaturni aparat za gasno-plameno sečenje metalnih površina. Ovakav dijapazon sposobnosti i veština, u koje treba ubrojati i hakerisanje kompjuterskih i alarmnih sistema, čini Anjin lik najupečatljivijim virtuelnim antiherojem otkako su ovakve igre počele da se prave. Premda joj posao nije nimalo častan, čovek prosto poželi da se nađe u njenoj koži.

U čemu je onda osnovni problem ove igre? Verovali ili ne, u pitanju je njena nerazumna težina, podignuta na gotovo mazohistički nivo, koja će prosečnog igrača u prvih sat vremena zbuniti, a onda ubrzo prinuditi da popije lek za smirenje ukoliko ne želi da miš, tastatura ili ne daj bože monitor stradaju prilikom opravdanog iskaljivanja akumuliranog besa zbog onoga što se dešava na ekranu. U želji da naprave ultrarealističnu šunjalicu autori su otišli predaleko i igraču su nametnuli zadatak da se nosi s nenormalno osetljivim i praktično nepobedivim protivnicima kojima je jedina slaba tačka mogućnost da se onesposobe na tridesetak sekundi, bez vezivanja, trajnog onesvešćivanja i/ili skrivanja. Tako ispada da se Anja zapravo nalazi u ulozi ženskog Pakmena – koliko god puta da savlada stražare, oni se stalno vraćaju, neprestano joj zagorčavajući život. Što je najgore, jednom napadnut stražar, pošto se povrati iz kratkotrajne nesvesti, odmah doziva pojačanje i dugo ostaje u stanju pripravnosti, što ga čini još osetljivijim na pokrete i šumove. Upravo zato, umesto da zabavi i opusti, Stolen već tokom prvog nivoa prerasta u generator frustracije, pogotovo zato što se pozicije snimaju automatski, putem omraženih checkpointa.

Drugi, nimalo slavan podatak vezan za Stolen jeste da se on sastoji od svega četiri nivoa! Oni jesu izuzetno veliki i zahtevaju da igrač u njih uloži puno vremena, što zbog njihove realne veličine što zbog potrebe višestrukog ponavljanja pojedinih deonica, ali je ta brojka ipak premala za jednu igru ovakvog kova.

Prevelikoj težini bi se još nekako i moglo progledati kroz prste (uostalom, za dobro obučene provalnike nema nepremostivih prepreka) da Stolen ne odlikuje skroman i, što je mnogo gore, krajnje neoptimizovan 3D engine koji je direktna zaostavština Playstationa 2 za koji je igra inicijalno pravljena. Primera radi, na računaru na kojem Far Cry bukvalno leti u rezoluciji 1280 x 1024, i to sa uključenim maksimalnim detaljima, Stolen se muči, štuca i grca, jedva uspevajući da prikaže granični frame-rate koji omogućava normalno igranje. Nažalost, opravdanja za tako nešto nema jer je vizuelni potencijal igre na granici danas prihvaćenih standarda: modeli su prilično grubi i „kockasti”, što se posebno vidi kada se kamera približi licu glavne junakinje, teksture su jednostavne, većinom skrivene u mraku i samim tim lišene bilo kakvih detalja, a animacije zatvorskih stražara, čuvara i ostalih organa javnog reda i mira su naprosto tragikomične, pogotovo kada se nalaze u stanju pripravnosti ili pokušavaju da stignu i uhvate/upucaju Anju. Čitava stvar podseća na slučaj famoznog Deus Exa 2, jednog od najboljih primera nevešto izvedenog konzolnog porta na PC platformu.

Slobodan MACEDONIĆ