Davne 1940. godine sedamnaestogodišnji Francuz Marsel Ravida i njegovi prijatelji bili su u potrazi za blagom, navodno zakopanim u nekom skrivenom tunelu. Marselov pas Robo je u jednom trenutku upao u rupu iz koje su ga jedva izvukli, da bi potom shvatili kako je rupa mnogo dublja nego što se činilo... Nedugo zatim u celu priču bili su uvučeni i arheolozi koji su daljim kopanjem naišli na pećinu iz doba paleolita, nazvanu Lasko, čiji su zidovi oslikani sa preko 600 crteža i 1500 ugraviranih slika koje su bile stvorene pre čitavih sedamnaest hiljada godina.

Igrač je „smešten” u dlakava stopala mladog Kromanjonca Aroka koji se, bežeći od lavice, zatiče u jednoj pećini. Na njenim zidovima otkriva slike i oznake koje je za sobom ostavio Klem, „slikar” koji je u stanju da udahne pravi život svojim delima. Arok se priseća detinjstva i svoje želje da jednog dana postane Klemov učenik, te se daje u potragu za njim i pećinom Lasko i kreće putem sazrevanja...

Echo: Secrets of the Lost Cavern je školski primer edukativne avanture, tako svojstvene modernoj francuskoj produkciji. Tokom igre Arok će se sretati s mnogobrojnim predmetima, ambijentima i pojmovima koji stvarno postoje, a igrač o njima može dodatno da se informiše putem obimne dokumentacije o paleolitu koja je integrisana u samu igru – kao neki vid mini-enciklopedije. U velikom broju slučajeva upravo će te informacije biti od suštinske važnosti za savlađivanje problema u igri. Ako želite da rešite određenu zagonetku, moraćete ponešto i da naučite, stoga ovakav pristup zaslužuje samo pohvale.

Za kretanje kroz scene upotrebljen je dobro poznati „mystoliki” koncept. Pogled na scenu je u prvom licu, omogućeno je rotiranje pogleda u svim pravcima, dok prelazak sa scene na scenu, nažalost, nije predstavljen kontinualnom animacijom, već je tranzicija trenutna. Inventar koji igrač može da ponese sa sobom ne prevazilazi fizičke mogućnosti ljudskog bića, stoga on može da ponese tačno onoliko stvari koliko čoveku može da stane u ruke ili na leđa, što je u praksi sasvim dovoljno. Kad već pominjemo inventar, vredi reći da je u njemu nemoguće kombinovati predmete, već je potrebno jedan predmet postaviti na unapred predviđeno mesto na sceni pa tek onda na njemu upotrebiti drugi predmet. Igra je krcata kvalitetnim prerenderovanim animacijama, a njima jedino zameramo osrednje animirane likove (ljude i životinje) i loše izveden lip synch. Ukupno gledano, bez obzira na godinama star koncept i relativno nisku rezoluciju ekrana koju igra koristi, grafika zaslužuje jaku „četvorku”. Lepo ukomponovane boje i kvalitet rederovanih scena efikasno ubijaju monotoniju naoko jednoličnih predela (uglavnom šume i pećine). Gotovo nijedna scena nije baš sasvim statična, za šta su zaslužni brojni animirani detalji u pozadini kao što su ptice koje preleću nebom, snežne pahuljice koje lagano padaju na tlo, plamen koji stvara igru senki na zidovima pećine... Za voice-over su odabrani kvalitetni glumci, dok se ambijentalni zvuci (cvrkut ptica, zavijanje vukova, šum vetra) efektno mešaju s nenametljivom pozadinskom muzikom. Zagonetke i logički problemi su brojni, ima ih gotovo na svakom koraku, ali se po težini svrstavaju u „perolaku” kategoriju. Pored nekoliko interesantnih problema čija je osnova slikanje, od ove igre ne treba očekivati megalomanske probleme jednog Rivena, već mnogo bezazlenije, prizemnije i svojstvenije jednom Kromanjoncu. Tako će najveće Arokove brige biti kako da napravi oružje kojim će da otera lavicu, da napuni stomak koji krči li krči, zapali vatru... Mnogo veći izazov od svega nabrojanog predstavljaju sitni i jedva uočljivi predmeti te je svaku lokaciju potrebno detaljno prečešljati. Ovo donekle olakšava činjenica da se većina predmeta nalazi na površini tla tako da je uglavnom potrebno gledati samo nadole (verovatno je i zbog toga praistorijski čovek bio pogrbljen).

Priča koja gradi Echo je možda, na prvi pogled, previše površna i nezanimljiva, ali, kada se malo bolje sagleda, ona pleni upravo svojom jednostavnošću i humanošću i definitivno nije za one koji svakodnevno prolivaju hektolitre digitalne krvi i kojima su naslovi kao što su Syberia, Amerzone i Echo, naravno, nešto što je gay. Pored priče za ukupan utisak zaslužna je prelepa grafika, kao i jedinstveni osećaj da ste prepušteni sami sebi, u divljini, atmosfera koju je poslednji put davno, davno priredio fenomenalni Colorado. Uz Echo ne samo da možete da provedete nekoliko veoma prijatnih dana već vam se pruža prilika da naučite nešto što stvarno vredi (umesto hiljadu i jednog načina za usmrćivanje čoveka hicem iz automatskog oružja). Za dalje informacije o pećini Lasko preporučujemo sajt www.culture.gouv.fr/culture/arcnat/lascaux/en/.

Jan ČMELIK