Mnogo igara zasnovanih na filmovima radi se besramnim „pejstovanjem” modela likova iz filma u šablonske bezumne akcione naslove koji, ako imamo sreće, postanu monotoni i zamorni nakon dva sata igre. Hvala nebesima što Piter Džekson kod igara, kao i kod filmova, voli da radi stvari na svoj način. Obratio se Mišelu Anselu iz Ubijevog Montpellier studija, tvorcu inovativne igre Beyond Good & Evil.

Radnja filma, a samim tim i igre poznata je već preko šezdeset godina. Filmska ekipa dolazi na misteriozno ostrvo, otkriva gorostasne životinje koje se međusobno makljaju sve do krvavog kraja u Njujorku gde eskadrila dvokrilaca prazni redenike u divovskog čovekolikog majmuna. Ovako, u jednoj rečenici, ni film ni igra ne obećavaju mnogo, ali, kao kod filma, ni u igri nije sve u premisi, već u egzekuciji. Peter Jackson’s King Kong ima dva veoma različita dela. Prvi vas stavlja u ulogu scenariste Džeka Driskola i najviše podseća na FPS, dok vam drugi daje kontrolu nad Kongom i on je urađen u stilu arkadne akcije u trećem licu.

Od samog početka jasno je da su tvorcima ove igre atmosfera i pripovedanje bili prioritet. Tako, dok vodite Džeka, ekran je prazan. Nema numeričkih ili grafičkih indikatora zdravlja, oklopa ili municije, nema mini-mape i ikonica za oružje koje ste skupili. Zapravo, kako na leđima nemate prikolicu u koju biste mogli da smestite arsenal omanje zemlje, možete da nosite samo jedno oružje u datom trenutku, a i ono nije non-stop u grčevitom „na gotovs” položaju, već vam visi o ramenu kada ga ne koristite. Drugim rečima, ne vodite kiborga sa HUD-om preko vidnog polja, vi ste Džek Driskol i u filmu ste – uživajte... Ovo otklanjanje konvencionalnih indikatora ne znači da vas igra neće upozoriti kada se nađete u opasnosti, naprotiv. Kada Džek pretrpi previše rana, ekran počinje da se crveni, vid i sluh vam se menjaju, a čuje se i teško disanje povređenog čoveka. Takođe, pritiskom na dugme Džek će proveriti stanje municije i obavestiti vas o njemu. Sve ovo uspešno vas utapa u igrački svet i nakon kratkog vremena postaje sasvim prirodno. Istina, sistem automatizovanog lečenja kada se privremeno sklonite iz borbe nije baš realan, ali bolje je i to nego neki veštački način produžavanja igre tj. prekidanja zabave.

Još jedno odstupanje od klasičnog FPS izvođenja jeste arsenal koji je Džeku na raspolaganju. Na početku će to biti primitivna koplja odnosno grane ili fragmenti kostiju mrtvih životinja. Kada vas igra natera da se radujete kad nađete „kvalitetno” urođeničko koplje, to je jasan znak da dizajneri znaju šta rade. Koplja mogu da se koriste više puta, sve dok se eventualno ne slome, kada morate da pređete na nešto drugo. Kasnije ćete doći do „klasične” opreme u vidu pištolja, sačmare Tommy-guna pa i snajpera. No, dobra stara koplja imaju još nekoliko namena osim kontakta sa faunom ostrva Skull zašiljenim krajem. Tako možete da zapalite koplje, što mu sem davanja dodatne napadačke snage skraćuje životni vek, ali i omogućuje da zapalite šipražje u kom se kriju protivnici ili drvene strukture koje vam blokiraju put. Takođe, životinje na ostrvu vas ne jure jer su zli zombiji željni globalne dominacije, već zato što su gladne. To znači da im, kada im ponudite izvor hrane koji nisu vaše potkolenice, više nećete biti tako interesantni. Tako možete da zakačite neku manju živuljku na vrh svog koplja i da je bacite ka opasnijem neprijatelju. Ovaj pristup je često najpoželjniji jer ili nemate dovoljno municije za mortal kombat sa svakom čudovišnom zveri na koju naiđete ili su one jednostavno toliko žilave da im vaše oružje samo skreće pažnju na to gde je sledeći zalogaj.

Kako u prirodi čoveka nije da beži od borbe, pa makar protivnik bio višestruko veći, sve to provlačenje pored velikih zveri stvara u igraču, polako ali sigurno, plimski talas sputane agresije. Naravno, ima li boljeg načina za katarzično pražnjenje tih emocija nego da kao gorostasni gorila krckate kosti istim onim stvorovima od kojih ste maločas bežali. Poglavlja u kojima vodite Konga čine osetno manji deo igre nego ona sa Džekom, ali zato predstavljaju cunami sirove energije i predstavljaju čistu zabavu, čak i kada se ne makljate sa mrskim nam dinosaurusima. Upravljanje Kongom u trećem licu je intuitivno, jednostavno i više nego dovoljno da omogući igraču da se potpuno uživi u ulogu velikog gorile. Samim tim, što je veći stepen identifikacije sa tragičnim primatom to će vas više pogoditi neizbežni kraj filma odnosno igre.

Možda najveća mana igre jeste to što joj kraj dolazi prebrzo. King Kong je verovatno najbolji interaktivni film koji ste ikada igrali. To naravno ima svoju cenu u vidu stroge linearnosti, a posledica odličnog tempa i neprestane akcije jeste to što ova već realno kratka igra ostavlja utisak kao da je još kraća. Na svu sreću, ovo je jedan od onih naslova u kojima ćete se rado vraćati na već pređeno. Nećete ponovo prolaziti određena poglavlja igre da biste skupili više poena i otključali bonus materijal, već radi čistog užitka u igri.

King Kong Pitera Džeksona stoji, kao sve dobre igre, stabilno na svojim nogama, bez obzira na medijsku larmu oko filma po kojem je rađen i bez obzira na zvučno ime slavnog režisera koje je ukovano u naslov. Ovo je prosto ekstremno kvalitetna igra čiji se izlazak i tema tek slučajno poklapaju sa verovatno najvećim bioskopskim hitom ove i sledeće godine. U svakom slučaju, bez obzira na filmove koje će raditi nakon „Konga”, sada možemo da se radujemo i budućim igračkim projektima Pitera Džeksona.

Dragan KOSOVAC