Godinu dana posle potpisivanja ugovora o saradnji, Sothpeak Interactive i Artificial Studios objavili su svoj prvenac, Monster Madness: Battle For Suburbia. U pitanju je urnebesna pucačina u duhu „zlatnih osamdesetih”, osvežavajući flešbek koji nas vraća u vreme coin-op mašina, Gauntleta i Ikari Warriorsa.

Četiri tinejdžera organizovala su žurku dok su matorci na odmoru. Ali, neko... ili nešto sprema se da upropasti zabavu. Horde zombija i drugih grotesknih kreatura iz sveta monstruma navaliće sa svih strana, ostavljajući hrabroj družini samo jedan izbor – da se late oružja i počnu vatrenu „raspravu”. Timska akcija, top-down perspektiva, raznovrsna priručna oružja koja se sklapaju od delova i crnohumorna stripska atmosfera čine koktel koji treba probati.

Monster Madness je u znaku multiplayera, gde četiri igrača timski tamane zombije na dvadesetak dugačkih nivoa u urbanom ambijentu (predgrađe, škola, tržni centar, groblje i zamak – scenografija pozajmljena iz filmskih horor klasika). Igra nije loša ni u solo varijanti, ali pravi ukus razvija se tokom ekipnog obračuna u „lokalu” (u online partijama, nažalost, nije podržano timsko igranje). U početku skromno naoružani, hrabri klinci vremenom će upotpuniti arsenal ubojitim oružjem i eksplozivima za sitnjenje mesa i kostiju. Nema brige oko preciznosti, posebnih veština, zagonetki i drugih glavolomki – dovoljni su nervozan prst na obaraču, brzi refleksi, ali i debeli živci i strpljenje da se „svari” šablonizovano izvođenje. Naime, monotona, potpuno predvidiva akcija je drugi razlog zbog kojeg ova igra više prija u društvu živih saboraca.

Tehničke karakteristike zaslužuju mahom negativne kritike, počev od upravljačkog sistema, preko nepreciznog i sporog nišanjenja do frustrirajućeg sistema za snimanje pozicije na principu kapija (checkpoint), što je kod igara s dugačkim nivoima potpun promašaj. Po pitanju težine, Monster Madness je neuravnotežen i na momente izuzetno neprijatan za igranje, naročito kada treba sačuvati goli život probijajući se kroz talase monstruma koji nadiru brže nego što igrač ispaljuje plotune. Jedini način da se izbegne potpuno očajanje ili „podešavanje” tastature velikim čekićem jeste, opet, igra u kooperativnom režimu, koji ostavlja dovoljno prostora za strategijsko planiranje težih deonica. Grafika je vrlo dobra, scenografija dinamična (menja se pod dejstvom oružja i pokretnih objekata), ali je animacija mogla biti bolja; zvučna podloga je sasvim zadovoljavajuća.

Stereotipi o kompjuterskim „igricama” u koje većina ljudi veruje – repetitivnost, plitko jednodimenzionalno nasilje i odsustvo ideje, u ovoj igri nailaze na potvrdu. Neujednačena težina, trapav upravljački sistem, monotona akcija i kamera koja guli živce gore od finala Lige šampiona glavni su krivci za ocenu koja je mnogo niža od očekivane. Preterana hardverska zahtevnost je „so na ranu”, ali na to se već navikavamo. Trebalo je odvojiti još nekoliko meseci u studiju da bi Monster Madness dobio završni glanc i preporuku kao idealna igra za opuštanje. Ovako, njena slava proći će kao letnji pljusak – i pre nego što počne.

Gradimir JOKSIMOVIĆ