Kada su Martina Gora, frontmena grupe „Depeche Mode”, upitali zašto je sedmi album benda (onaj sa pesmom „Enjoy the Silence”) nazvan „Violator”, čovek je odgovorio: „Hteli smo da, zezanja radi, smislimo najgluplji mogući hevi metal naslov. Uzeli smo ćamil dopa i satima umirali od smeha...”. Bend, kao ni dotični album, naravno, nema apsolutno nikakve veze sa hevi metalom... Spaceforce: Rogue Universe, sa druge strane, ima veze sa silom, svemirom i odmetništvom, ali je ovaj naslov/naziv/ime na skali gluposti u opštem smislu daleko ispred „Violatora”, ukoliko ovo poređenje ima veze sa mozgom. Mislim, Spaceforce: Rogue Universe! Koliko neko treba da nema mašte pa da u suhom očajanju operisanom od inspiracije iz sebe iscedi ovako banalan naziv konstruisan od jednog prideva i tri imenice? Činjenica da je ovaj naziv slučajno a ne namerno glup dodatno soli ovu antičku tragediju od krštenja višegodišnjeg truda na kreaciji igre.

Odsustvo inspiracije, na svu sreću, ovde gotovo potpuno prestaje, ukoliko ne računamo jednu od komponenti igre koja ima potpuno opcioni karakter. Spaceforce je elitoidna, space-exploration trgovačko-borbena simulacija koja se sastoji iz dva osnovna moda igre: story-driven kampanje u kojoj ćete razmrsivati konce sudbine porodice mladog pilota, i potpuno nelinearne, open-ended avanture u kojoj ćete putovati svemirom i tražiti sreću neopterećeni glavnim quest lineom. Kampanja sa pričom, naravno, sledi sudbinu naslova: njen naivni zaplet i nedotupavne dijaloge možete slobodno da zaboravite i da od početka krenete sa opcijom B. Naravno, ni ona nije idealna, ali svi problemi vezani za nju prestaju posle nekoliko sati igre.

Pogađate, radi se o famoznoj „krivi učenja”, koja u slučaju Spaceforcea podseća na planinsku stazu na Himalajima. Igra ne poseduje nikakav tutorijal, osim nekoliko minornih „tipsa” brodskog kompjutera koji vam neće pomoći u incijalnom snalaženju u moru komandi. Čim startujete igru, bićete bačeni u gameworld bez ikakvog predznanja o tome kako funkcioniše borba, trgovina, nadogradnja broda, diplomatija i kretanje. Jedino što možete da uradite jeste da „kepčurujete” ekran sa spiskom četrdesetak potrebnih komandi, odštampate ga, zalepite pored monitora i krećete da eksperimentišete i nabadate. Ovo može da predstavlja veliki problem ukoliko zaista niste strpljiv igrač: igra je veoma kompleksna (mnogo više nego DarkStar One, na primer), što u kombinaciji sa brutalnom težinom borbi na „medium” (default) nivou lako može da izazove frustraciju.

Težina igre... S obzirom na žanr i karakter naslova, jasno je da ćete gro vremena provesti u borbi protiv pirata, neprijateljskih rasa i ostalog galaktičkog šljama. Stvar na koju sigurno niste računali je potpuna jednakost vas i kompjuterski kontrolisanih protivnika: vaši i njihovi pogoci imaju potpuno isti efekat na štitove i oklop, njihov AI je brutalan i znalački koristi borbeni arsenal (pogotovo projektile), a u većini slučajeva bićete bitku protiv nekoliko njih istovremeno. Na samom početku igre, dok je vaše plovilo još uvek u „virgin” stanju i dok nemate opremu vrednu spomena, patićete se kao Sizif u svakom dogfightu vezanom za naki quest (koji donose neophodni novac) ili sačekuši ukoliko ste se (malo verovatno) odlučili da mirno trgujete. Šlag na tortu početne torture je sistem snimanja pozicija koji vam dozvoljava samo jedan „sejv” za jedan profil: ukoliko niste zaista oprezni, lako vam se može desiti da izgubite višesatni mukotrpni trud.

Kasno uveče prvog dana eksploatacije, Spaceforce: Rogue Universe počinje da sija kao Alfa Kentauri, pokazujući svoje pravo lice: sebe možete da uporedite sa arheologom koji je fosilizovani izmet tiranosaurusa čekićao satima da bi došao do dijamanta koji se nalazi unutra. Uradili ste desetak questova i napabirčili keš za nadogradnju broda u jednoj od desetak karakteristika (od kojih je na početku najbitnija „weaponry”); provalili ste kako funkcioniše elegantni sistem putovanja svemirom i automatski, intersistemski skokovi ka trgovačkoj stanici i jumpgateu; oduševljeni ste ste mogućnošću da bookmarkujete lokaciju u prostoru i da se automatskim pilotom lako transportujete do nje (što olakšava trgovinu i minning operacije); provalili ste koje je oružje najbolje za razvaljivanje štitova, koje lako i brzo guli protivnički oklop i naučili da u pravom trenutku aktivirate EMP radi ometanja protivničkih projektila; angažovali ste prvog wingmana, uz čiju pomoć lako i brzo kupite mnogobrojne bountye; postali ste majstor galaktičke diplomatije i naučili koje sisteme treba izbegavati, koju rasu častiti novčanim donacijama i za koje se isplati odrađivati questove... Lagano otkrivate da Spaceforce predstavlja idealnu mešavinu između hard-core i casual koncepta, zlatnu sredinu između naslova nalik na X – Beyond the Frontier i DarkStar One.

Radeći sve ove lepe stvari, uživate u grafici, zvuku, muzici i atmosferi, koji nemaju premca u sličnim igrama. Svesni ste da ovako lep, bogat i šarolik svemir nikada pre niste videli, i neizmerno ste zadovoljni što i na vašoj dve godine staroj mašini sve teče glatko poput Morave.

Gotovo da ste skloni da potpuno zaboravite jedan radni dan početnih muka i naslov gluplji od DžonaMekGlupana... Almost, but not quite.

Miodrag KUZMANOVIĆ