Posle kolaža vesti o gušenjima demonstracija u Mjanmaru i raporta sa bliskoistočne „turneje” Kondolize Rajs, svaki informativni blok na CNN-u završavao se pompeznim odbrojavanjem do izlaska Haloa 3. O „najvećem entertainment launchu u istoriji” trubili su novinari i Microsoftovi PR menadžeri, našao se tu i koji objektivni analitičar iz branše koga je sam Bog blagoslovio igranjem pre-release verzije igre i koji se kleo da nikada ranije nije probao nešto ovako dobro. Masovna hipnoza kulminirala je ponoćnim redovima koji su u duboku senku bacili i one viđene na izlasku TBC-a, čovečanstvo je na trenutak zadržalo dah i ispustilo ogroman uzdah olakšanja. Sveti Oreol je stigao!

Naravno, masa ljudi i novinara sa mozgom zapreminski obimnijim od kutije šibice od ovoga je odmah napravila kolekciju web zafrkancija, sprdajući se sa nezaustavljivim džinom MS marketinga koji je od objektivno prosečne stvari kreirao parareligijski kult. Halo 3 nije najbolja stvar posle tople vode, nije čak ni peta najbolja igra za Xbox 360 koja je izašla ove godine. Činjenica da se prodao kao alva isključivo ima veze sa reklamnim budžetom, čiji je iznos uporediv sa godišnjom kasicom-prasicom države Srbije. Šta o ovoj estetski grozomornoj kampanji misle autori igre saznali smo dve nedelje posle premijere: Bungie se sporazumno i na fin način razišao sa Microsoftom, stekavši samostalnost i izbegavši sudbinu kibernetske zlatne koke koja bi doživotno morala da leže zlatna jaja istog oblika i karatne vrednosti. Svež vazduh je bolji od platinaste krletke, zar ne?

Šta nam to donosi Halo 3? Novi grafički endžin prilagođen Xboxu 360? Check! Nove neprijatelje, nova okruženja i novo naoružanje? Check! Nekoliko novih ofanzivno-defanzivnih gizmoa nalik na energetski štit, nevidljivost, neranjivost itd...? Check! Novu, atraktivnu priču koja zaokružuje sve loose endse i trilogiju završava na smislen način? Nooou! Unapređenja gameplaya, mogućnost za, recimo, kratkotrajni sprint Master Chiefa? Nouuu! Mogućnost za sekundarnu paljbu većine oružja? Nouuu! Redizajniranu kontrolnu šemu vozila koja nije retardirana kao ona iz prva dva nastavka igre? Nooou.

Od svega nabrojanog, naviše boli činjenica da su Bungijevci, naravno po nagovoru svojih bivših korporacijskih ćesara željnih Haloa MDCMVII, igru OPET završili brutalnim cliffhangerom. Jeste da su na neka pitanja odgovorili, jeste da su zapušili par rupa, ali su otvorili čitavo novo poglavlje uvođenjem novog arhinegativca u priču, čiji identitet, agenda i sve ostalo ostaju nepoznati. Ko je mastermind parazitske rase Flood, predstavljen kao zlokobni glas u glavi Master Chiefa, da li su Chief i Cortana preživeli preranu aktivaciju i eksploziju Halo prstena (oops, spoiler!), šta se desilo sa Covenant savezom posle izlaska Elitesa i eliminacijom lažnog proroka koji je hteo da zatre sve nevernike u galaksiji? Sve će to ostati nepoznato još mnogo godina, možda i zauvek: čisto sumnjamo da će prvi projekat slobodarskog Bungiea biti Halo 4. Verovatno im orbitalno prstenje, oklopni spartan vojnik i plazma pištolji već izlaze na uši...

Zapravo, jedini podatak koji smo bezrezervno saznali jeste ime Master Chiefa. Momak se zove Džon. Poslednja mrva informacije pre gigantske detonacije u pozadini, nastavljene finalnim FMV-om i Bungijevom zahvalnicom igračima... Džon „Spartan”... Možda se ispod maske krije Silvester Stalone, ko zna?! Bilo bi sjajno da je odlazeći Bungie ubacio takav Easter Egg u finalni kôd igre. Kakav Hot Cofee, kakvi bakrači, ovo bi bilo VRH (brate). LOL.

Struktura Haloa 3, prilagođena jednostavnoj (i konfuznoj) naraciji, identična je prethodnim nastavcima: linearni, nešto prostraniji nivoi (novi hardver, novi endžin...), gomila set-piece bitaka itd. Halo 3 baca nešto veći akcenat na masovne bitke, pogotovu na gigantske okršaje u kojima učestvuju vozila na obe strane, što je još jedna prednost novog softversko-hardverskog ruha. Deo sadržaja je recikliran iz prethodnih nastavaka, naročito nešto što bi se u nedostatku boljeg izraza moglo nazvati „prilazno-odlazne faze”: gotovo svaki nivo sadrži nekoliko etapa u kojima se kroz pustinju i prašumu probijate do neke građevine (u kojoj treba pritisnuti taster za deaktivaciju nečeg), posle čega sledi bežanija do izlaza i vazdušna evakuacija. Najbezobraznije je, ipak, recikliran poslednji nivo u kojem Warthogom očajnički jurite ka brodu za bežaniju, dok se sve oko vas (površina Halo prstena) raspada i pršti i dok Flood nasrće sa svih strana. Identičan (IDENTIČAN) nivo postoji na samom završetku originalnog Haloa. Kao sloj soli na čaši tekile, celokupni „ikspirijens” je najkraći do sada: Halo 3 se da završiti za jedan prosečan igrački dan, što je daleko manje u odnosu na prethodne nastavke.

I pored svega, Halo 3 nije loša igra. Mehanički je potpuno prosečna, tehnički malo iznad toga. Utisak koji ostavlja uporediv je, recimo, sa slušanjem pesme „Igra rokenrol cela Jugoslavija” od onih beogradskih vragova: pre deceniju i po bili smo pubertetlije i palili se na nju, mada danas deluje deplasirano kao baba sa gigantskom, neodgovarajućom zubnom protezom.

Miodrag KUZMANOVIĆ