Aljkava konverzija jedne od mnogobrojnih Koeijevih varijacija na temu feudalnog Japana postavlja pitanje svrsishodnosti opsesivnog portovanja jednoobraznih i teško razumljivih igara, čija se publika na zapadnoj hemisferi ionako svodi na malobrojne zaluđenike koji voze stare Tojote i u dnevnoj sobi drže lošu repliku samurajske katane. Dok smo Dynasty Warriors (SK 2/2006) nekako i preživeli, publiku za Samuraje ćemo tražiti DNK analizom.

Nesrećni Samurai Warriors 2 dve godine je skupljao paučinu u nekom špajzu pre nego što su ga kao svežu (k’o rosa u podne) hack&slash, šatro RPG tabačinu, servirali ispošćenim PC igračima, spremnim da pojedu šta god im se baci u tanjir. Da li je kompjutersko izdanje grafički superiornije od originala? Nije. Smisliše li scenaristi u međuvremenu neke nove misije i likove? Ma kakvi. Ima li ikakvih poboljšanja zbog kojih bi vredelo vaditi mač iz korica? Možda, ako igranje u visokoj rezoluciji, koje pritom ni ne radi kako treba, smatrate unapređenjem. Naime, po prvom pokretanju, igra će se otvoriti u prozoru, a svaki pokušaj da se rezolucija namesti na maksimalno deklarisanih 1280 x 1024 piksela završiće neuspešno.

Sledeće što ćete pokušati, poučeni iskustvom iz Dynasty Warriorsa, jeste da privolite džojped na saradnju s „naprednim” opcijama za podešavanje kontrola. Uz malo sreće i Dalaj Lamino strpljenje, iz četvrtog pokušaja, kad računar konačno shvati prostorni raspored osovina analognih upravljača, dobićete koliko-toliko preciznu alatku za seckanje raspamećenih neprijatelja na nepreglednim pirinčanim poljima. S gameplayem dubokim kao mirijevski potok u avgustu, nećete imati nikakvih problema: složena „trči, seci, slušaj glupe dijaloge” mehanika i najveće entuzijaste ostaviće u čudu, dok pokušavaju da izađu na kraj sa stotinama kloniranih buzdovana koji nasrću u talasima, vođeni AI modelom kišne gliste. Ništo pametniji nisu ni bosovi, samo su jači i dosadniji. O tehničkim kvalitetima nije teško izvući zaključak, budući da Koei ne prestaje da insistira na što nižoj hardverskoj zahtevnosti. Uprkos svedenoj grafici i slabašnom zvuku, često se primećuju jaka usporenja animacije, naročito kada se na ekranu nađe veći broj likova (što se često dešava), a ovaj problem je evidentan i na prilično jakim mašinama.

Bilo da smo se zasitili Dynasty Warriorsa ili nam se koncept masovnog klanja više ne čini zanimljivim, Samurai Warriors 2 ne preporučujemo ni za trenutke najveće dokolice. Konačna ocena možda jeste nešto niža od zaslužene, ali njome izdavaču želimo samo da poručimo da je iskustvo divna stvar – pod uslovom da prepoznate greške pre nego što ih ponovo napravite.

Gradimir JOKSIMOVIĆ