Devil May Cry 4

Trend konverzije vrućih konzolnih naslova na ubogi PC nastavlja se famoznim Devil May Cryom 4, kojim nas je Capcom častio u ove vrele letnje dane. Rizičan potez. Brainless krljačine, kojima je preplavljeno konzolno tržište, retko kad ispadnu dobro na računaru, pre svega zbog problema sa kontrolnom šemom, koja izrazito ne favorizuje tastaturu kao upravljački uređaj, i često završe kao kljakavi PC portovi odrađeni čisto reda radi. Sve do sada...

Na pričici o (novom) junaku Nerou, njegovoj naivnoj odanosti Redu Mača, čiji se motivi i neće pokazati toliko časnim u nastavku igranja, Danteu kao kvazinegativcu-šarmeru i na još nekolicini sporednih likova nećemo se previše zadržavati, jer je fokus igre na furioznoj, besmislenoj i visokostilizovanoj akciji, čija je glavna misija da zakuca igrača u stolicu i natera ga da Devil četvorku smaže u komadu. DVM4 nije igra koja se trudi da izgleda cool. A, ne. To je igra koja zahteva da je tretirate tako, i mora se priznati da su vredni Japanci u tome u velikoj meri uspeli. Furiozna akcija, blistava grafika sa obiljem breathtaking efekata, intuitivne komande, tečna animacija likova i njihovih akcija, spektakularni sinematici u in-engineu igre (definitivno najbolji tog tipa, rekli bismo), sasvim OK priča koja prati sve to, kao i nekoliko propusta i loših dizajnerskih odluka krase ovo čudo od igre. Ovome treba dodati i nekoliko standardnih karakteristika žanra (i uspelih tripova), koji jednostavno moraju da se pomenu: mogućnost turiranja (da, turiranja!) drške mača da bi se ovaj usijao za dodatni damage, sporadične doze zdravog humora kojima će vas častiti Dante u poslednjoj trećini igre, maštoviti (slaba je to reč) dizajn pojedinih primeraka oružja (apsolutni favorit je PANDORA, koferče iz pakla koje može da se transformiše u neke prilično maštovite primerke naoružanja), kao i famozno dobro urađeni boss fajtovi (naročito epski sukob sa bogolikim demonom Saviorom u završnici igre) u totalnom old school ass-kicking maniru.

Ono što karekteriše PC verziju igre u apsolutno dobrom svetlu jesu, rekli bismo, konačno ljudski odrađena kontrolna šema u jednoj konverziji sa konzola. Zaboravite praćenje konzolnih instrukcija i simbola na ekranu dok vam je preferirani weapon of choice tastatura, predefinisanje kontrola izvan igre ili, ne daj Bože, preuzimanje tweak utilitija za postizanje iste stvari. Njihova kastomizacija u potpunosti je slobodna i dostupna u glavnom meniju igre, sa tastaturom koja je više nego zahvalan izbor (iako će neki generički džojped uvek biti bolje rešenje) sa mogućnošću da bez ikakvih problema na njoj odradite većinu prilično zahtevnih combo (i običnih) udaraca, bez imalo konfuzije ili bola u zglobovima (uz prilično zgodan taster ’P’ za pozicioniranje kamere iza Nerovih/Danteovih leđa na lokacijama kada vam igra to dozvoljava). Ovome treba dodati i razumno poređane težinske nivoe u kojima će se svako naći (početni pruža taman dovoljno izazova da ne krenete sa čupanjem kose, dok su ostali rezervisani za posvećene fanatike žanra), kao i mogućnost bezbolnog preskakanja sinematika tasterom ’Esc’. Razlike u odnosu na originalno izdanje igre tiču se pre svega poboljšane šminke kao i dodatka nekoliko novih game modova i dve unikatne novine vezane direktno za sirovu hardversku snagu onoga što vam kuca u kućištu. Turbo mod otključava mogućnost da igru poterate onoliko brzo koliko to vaša mašina može da podnese (sa prosekom od frapantnih 120 fps!), što se, pre svega, odnosi na vlasnike Core 2 Duo (ili boljih) procesora, za koje je igra specijalno optimizovana. Druga „perverzija” je Dark Knight mod (težinski nivo koji otključavate po prvom prelasku igre), koji lokacije puni sumanito velikim brojem protivnika da uposle i vaše razbijačke veštine i vaš procesor.

Zamerkama vezanim za repetativni karakter kampanje koja će vam servirati prelazak identičnih lokacija (i boss fajtove) u ulozi Dantea, koje su pomenute u opisu konzolne verzije (SK 3/2008), dodali bismo još dve sitnice. Prva se odnosi na delove sa bizarnim igranjem žive verzije igre „Ne ljuti se, čoveče” na nekoliko mesta, u kojoj treskate bodljikavu kocku za bacanje (!) koja vam zatim, sasvim nasumično, pomiče figuru po poljima bez mogućnosti da utičete na ishod bacanja i primoravajući vas da se često borite sa novim talasima neprijatelja, jer vam, na primer, nije pala petica koja bi vas izbavila iz ovog lošeg rešenja da se veštački produži igranje. Druga se odnosi na pomenute sinematike i njihovo tretiranje igrača u svojim akcionim momentima. Režirani su i izvedeni apsolutno fenomenalno i prepuni su bolesno-spektakularnih prizora koji se grohotom smeju inferiornim tripovima Džona Vua i braće Vahovski. Problem je u tome što je većina ovih scena mogla (i trebalo) da bude izvedena u interaktivnom obliku gde bi i igrač uzeo aktivno učešće, umesto da ih samo zabezeknuto posmatra.

Grafički, igra vešto balansira na dve ravni. S jedne strane, tu su maštovito dizajnirane lokacije kojima dominiraju teksture i modeli prosečnog kvaliteta i nivoa detalja, što ćete, međutim, teško primetiti kada sve to budete videli u pokretu. S druge strane su, zato, apsolutno neverovatno dizajnirani likovi, protivnici i (naročito) fenomenalni bossovi sa nestvarnim nivoom hiperkvalitetnih detalja i sitnicama zbog kojih ćete dugo vremena provoditi u odeljku sa galerijom svih likova i protivnika iz igre (uz vatromet fantastičnih specijalnih efekata koji svaki random screen iz igre čini efektnim prizorom). Glasovna gluma je izuzetna i maksimalno doprinosi profilisanju svih učesnika, akciju prati kakofonija kvalitetnih semplova i zvukova, a celu stvar dodatno obogaćuje hevi metal prženje tokom borbi, odnosno hipnotišuće horsko-operske partiture u menijima.

Aleksandar DINIĆ