Kris Tejlor nikada nije pretendovao na status Pontifexa Maximusa igračke industrije, nalik na frajere tipa Sida Mejera ili Vila Rajta, mada se tom kristalnom tronu opasno približio genijalnim dizajnerskim poslom na Total Annihilationu. Meteorski uspeh prve prave 3D real-time strategije nikada više nije ponovio, ali je igračku javnost solidno uzdrmao još dvaput u karijeri kreativnim rukovođenjem dizajna Dungeon Siegea i Supreme Commandera. To se, međutim, neće desiti i četvrti put.

Space Siege, duhovni naslednik igre po kojoj je Uve Bol napravio jedan od svojih filmova, jeste akciona igra sa laganim primesama RPG-a. Ne, igra nije akcioni RPG nalik Dungeon Siegeu ili Diablu, iz prostog razloga što je RPG komponenta, i sa njom povezane alternative, previše rudimentarna da bi zaslužila čast da žanrovski žigoše igru. No, tirada o tome sledi malo kasnije.

Koncepcijska premisa igre stoji na čvrstim i plodnim SF osnovama atraktivne „zatvorene” podvrste spejs-opera koja kompletan zaplet fokusira na novovremenoj replici „gotskog” horora u prostorno ograničenom okruženju. Mračni dvorac prepun protivnika, koji u Kamerunovim „Aliensima” predstavlja kolonijalna naseobina na LV-426, u slučaju Space Siegea jeste ISCS Armstrong, poslednji kolonijalni brod naše civilizacije koji je preživeo invaziju genocidne vanzemaljske rase Kerak. Porazni rezultat ekspanzije čovečanstva na udaljene svetove, uništenje odbrambene flote kod Saturna i razaranje Zemlje biće tema za razmišljanje posadi Armstronga u neka bezbednija vremena. Iako su hipersvemirskim skokom uspeli da se udalje od glavnine invazione flote, na trup im se prikačio desantni čamac Keraka sa sasvim dovoljno militatnih aliena za konačno zatiranje čovekovog semena. Slamka spasa za naše buduće unuke leži u Setu Vokeru, preduzimljivom combat engineeru koji ne pristaje na predaju bez borbe...

Space Siege je prilično linearna igra u svakom pogledu, sem u jednom. Dva puta kroz igru, tačnije dva donekle različita načina za kokanje sa vanzemaljcima i kiborzima, podrazumevaju vaš individualni izbor između korišćenja kibernetskih implanata ili pokušaja da igru završite kao stopostotno nemodifikovan čovek. Dilema „čovjek ili stroj” zapravo i nije prava dilema, s obzirom na to da su reperkusije vaše odluke u većoj meri kozmetičkog karaktera. Instaliranjem kibernetskih udova (ruku, nogu, oka, kičme itd.) dobijate izgled Robocopa na steroidima, uz poboljšavanje borbenih karakteristika vašeg lika i omogućavanje pristupa nešto drugačijim veštinama u drvcu talenata, ali time suština i mehanika borbe ostaju apsolutno nepromenjeni. Odbijanjem metala, s druge strane, možete otključati nekoliko human-only sposobnosti, nalik „disciplinama” koje vam aktiviranjem na neko vreme smanjuju štetu koju primate. I to je sve. Ovaj izbor podrazumeva i dva različita kraja igre, svodeći se na dve različite FMV sekvence pre ending creditsa, s obzirom na to da su misije za čoveka i kiborga gotovo identične. Da li ćete ostati dosledni preživelim saputnicima, ili ćete se pridružiti kompjuterskom pilotu Armstronga koji želi da preživeli ostatak čovečanstva fuzioniše sa tehnikom, nije izbor koji podrazumeva da ćete igru poželeti da odigrate ponovo: ukoliko situaciju snimite blizu kraja (tj. posle Gantry misije), imaćete prilike da investiranjem u dodatnih sat vremena vidite i drugačiji završetak igre. Skroz bez veze, I say.

Igra ne zaslužuje prefiks RPG iz najmanje dva razloga: iskustvene poene ne stičete eliminacijom protivnika, već na kraju svake misije dobijate tačno određenu količinu. Drugo, u igri ne postoji klasičan loot sistem već, za razliku od svih Diablo klonova, protivnici ne ispuštaju ništa osim generičkih resursa za nadograđivanje sekundarnih sposobnosti (veština sa različitim oružjem, crit chance itd.). U Space Siegeu ne postoje slatke dileme vezane za izbor oklopa ili oružja, pa čak ni u sferi investicije resurs poena – pre kraja igre imaćete ih sasvim dovoljno da sve veštine dignete na apsolutni maksimum. Što se tiče oružja, tokom igre ćete ravnomernim redosledom nalaziti sve jače i jače primerke (ne kao dropove, već kao quest iteme), a za njih važi pravilo da je novi primerak u svakom pogledu bolji od prethodnog, tako da ni tu nema nikakve dileme, pa samim tim ni RPG-a. Tokom igre, društvo će vam praviti HR-V, robotski pratilac koji ima limitiranu korisnost u borbi, mada biste bili savršeno sposobni da legije oponenata umlatite i sami, tako da i njegovu upotrebnu vrednost možemo svrstati u sferu čiste kozmetike.

Najveći tehnički problem igre jeste stupidni upravljački sistem koji za kretanje i borbu koristi isključivo miša (uz numeričke tastere za aktiviranje specijalki, koji se ne mogu remapirati), što je šema koja je beznadežno zastarela još pre Diabla 2. Sve ostalo još se i može progutati, uključujući i naivno razrađenu priču čiji ćete epilog naslutiti posle dvadeset minuta igre... ali nešto što će vam celim tokom igre snažnim faktorom frustracije onemogućiti da stavite mozak na autopilot i uživate u roštiljanju predstavlja prevelik nakovanj za gutanje bez oružane prisile.

Miodrag KUZMANOVIĆ