Battlestations: Midway je prilično uspešan hibrid akcije i real-time strategije, relativno jednostavno koncipirana igra koja podjednako dobro funkcioniše na PC-u i Xboxu 360. Zapravo, za sve komponente igre važi jedan zajednički imenitelj: pristupačnost. Međutim, odsustvo gotovo bilo kakve „krive učenja” i krajnje jednostavna mehanika ne podrazumevaju simplifikovanost koja bi banalizovala gameplay, naprotiv. Eidosov mađarski studio je uspeo da nađe onu magičnu zlatnu sredinu koja standardno razdvaja hard i soft core igre u širem smislu, kreiravši naslov koji može da zadovolji najširi spektar igračke publike. Naravno, ne bez mana i propusta na koje ćemo se osvrnuti kasnije.

Kampanja za jednog igrača prati doživljaje mladog mornaričkog poručnika Henrija Vokera koji 7. decembra 1941. dolazi u prekomandu u Perl Harbor i gotovo ne raspakovavši kofere kreće da brani luku od iznenadnog japanskog napada. Kroz 11 misija ispratićete sve značajne bitke u prvoj fazi rata na Pacifiku, progresivno dobijajući sve veću odgovornost upravo srazmernu Henrijevom munjevitom maršu kroz seriju unapređenja. Od početne bitke u kojoj ćete upravljati torpednim čamcem trudeći se da obalite što više torpednih aviona koji rešetaju ukotvljene brodove, progresivno ćete preuzimati komandu nad razaračem, lakom krstaricom, nosačem aviona, flotnom borbenom grupom, do kulminacije u bici za Midvej u okviru koje ćete kontrolisati sve zemaljske/ploveće i vazdušne resurse, nosače aviona, kopnene aerodrome i luku, podmornice i brodove. Ova gradacija će vam pomoći da na miru i na vreme savladate sve strateško-akcione aspekte koje igra nudi, dajući vam potreban nivo veštine radi njihove skladne koordinacije na samom kraju. Nažalost, kampanja se bukvalno završava pre nego što je počela: prosečnom igraču će jedno popodne biti sasvim dovoljno da igru privede kraju na srednjem nivou težine, posle čega može komotno da je deinstalira ukoliko ne planira da se posveti multiplayeru. Zaista je šteta što igra ne omogućava igranje istog seta misija sa japanske strane i što po pacifičkom timelineu ne grebe dublje od bitke za Midvej, ali ti ili slični features gotovo se sigurno čuvaju za expansion pack. Pored kampanje, igra ima i nekoliko setova challenge misija (u okviru kojih možete igrati i kao Japanac), ali ovaj sadržaj ćete spaliti za još jedan ekstra sat igranja.

Akciona komponenta igre gotovo nimalo se ne razlikuje od uobičajenih, „istorijski autentičnih” akcionih parasimulacija nalik na Secret Weapons over Normandy, sa značajnom razlikom što ovde svaka jedinica ima striktno ograničen borbeni komplet teškog naoružanja. Ovo znači da vaši torpedni avioni imaju samo jedan torpedo, bombarderi za obrušavanje jednu bombu, razarači imaju fiksni komplet od 24 torpeda (torpedne cevi se realno sporo pune posle ispaljivanja jedne salve). U kasnijim bitkama ovaj limit predstavlja značajan taktički faktor jer su carrier operacije osmišljene i izvedene na potpuno realan način. Lansiranje eskadrile, let do cilja i povratak i sletanje znaju da potraju više minuta, što vas u slučaju lošeg tajminga može ostaviti veoma ranjivim. No, globalni utisak realnosti donekle urušava nekoliko rogobatnih dizajnerskih odluka, uvrštenih u igru radi očuvanja balansa pri multiplayeru.

Svaki nosač aviona (i aerodrom) ima fiksni limit od 12 aviona koji istovremeno mogu da budu u akciji: zavisno od situacije na terenu, odlučivaćete se između slanja lovačkih, torpednih ili bombarderskih eskadrila, od kojih svaka koristi jedan od četiri akciona „slota”. S obzirom na to da posedujete neograničenu zalihu aviona i pilota, ovo će vas snažno motivisati da grupu koja je ispucala municiju jednostavno zakucate u more i tako uštedite nekoliko minuta i izbegnete gužvu na palubi/pisti kada vam usled sletanja „prazne” grupe sveža čuči u hangaru. Takođe, ukoliko u okviru jednog slota lansirate jedan ili dva aviona (najčešće lovaca, pošto vam više ne treba jer PVO sa brodova efikasno skida protivničke avione), limit od 12 ćete faktički smanjiti na 10 ili manje, nemajući mogućnost da, recimo, brzo dopunite ofanzivni komplet torpednih aviona koji su napali protivnički bojni brod, ali ga nisu potopili, a on je na napadnom kursu na nebranjenom nosaču koji u narednih pet minuta ne može da lansira nove avione. Takođe, bombarderi za obrušavanje (Douglas SBD Dauntless) drastično su neefikasniji od torpednih aviona, čak i u otvorenom napadu na palube protivničkih nosača. Ova doktrinarna nedoslednost znači da se klasična mornarička taktika dvostrukog napada nikako ne isplati: prvi udar nanet obrušavanjem neće vam pomoći da torpedni avioni lakše dovrše načeti cilj dok protivavionski topovi gađaju vaše Dauntlesse u visokoj gornjoj polusferi. Ovaj vojni mambo-džambo je bitniji nego što mislite: US Navy je dobila bitku za Midvej isključivo zbog jednog preciznog udara nanetog bombarderima za obrušavanje koji su osakatili tri japanska nosača sa palubama prepunim aviona u poletanju. Totalna dominacija torpednih aviona (koji su u istoj bici potpuno desetkovani, by the way) štrči kao trn u glatkoj i opštepoznatoj istoriji rata na Pacifiku.

Poslednji deo kampanje ćete u velikom procentu provesti usmeravajući jedinice na strateškoj mapi, preuzimajući komandu nad avionima isključivo u poslednjoj fazi napada na protivnički brod ili borbenu instalaciju na ostrvu. Neke od jedinica se jednostavno ne isplati manuelno kontrolisati: sistem nišanjenja torpedima sa razarača i podmornica toliko je neprecizan da je najbolje ostaviti da to (nekako) reši AI. Ishod bitke u dobroj meri zavisi i od sreće: ukoliko AI piloti u ključnom momentu promaše cilj, a uzimajući u obzir realni downtime između ofanzivnih talasa, vrlo verovatno ćete popiti Game Over pošto brza bekap opcija za napad ne postoji.

PC i Xbox 360 verzija se po audio-vizuelnom ugođaju nimalo ne razlikuju: igra izgleda solidno, na momente i fenomenalno, uz hardversku zahtevnost koja nije drastična.

Miodrag KUZMANOVIĆ